The Dark Knight Rises (2012)

Kada je svojevremeno jedna od vodećih producentskih kuća „Warner Bros“ objavila medijima da se sprema za ponovno oživljavanje „Betmen“ serijala koga je, kako se tada činilo, zauvek sahranio Džoel Šumaher(reditelj „Batmen forever“ i „Batmen and Robin“) uvođenjem besmislenih kemp i kič detalja(legendaran je detalj preeksponiranih muških bradavica na kostimu Betmena) ogromna većina javnosti iz sveta filma je sa popriličnom sumnjom odbacila mogućnost da još uvek postoji zdrav materijal koji će moći na pravi način da se iskoristi za još jednu filmsku eksploataciju. Režija je tada poverena još uvek nedovoljno afirimisanom Kristoferu Nolanu koji je, i pored toga, iza sebe imao već dva zapažena ostvarenja dobro primljena i kod kritike(„Memento“ i „Insomnia“). Gledano sa današnje vremenske distance, Nolan je imao veoma težak i zahtevan zadatak da jednog netipičnog stripheroja sa ogromnim potencijalom ponovo učini filmski respektabilnim koga je njegov prethodnik, nikad oprostivo, načinio najvećim šarlatanom i karikaturom. Konačan rezultat je bio van svih očekivanja! „Batman begins“ je u skladu sa svojim naslovom zaista na impresivan način predstavio početak razvoja lika „čoveka šišmiša“ u psihosocijalnom pravcu koji je do trenutka pojave trećeg, i poslednjeg Nolanovog „Betmena“, prevazišao svoje strip okvire i postao paradigma kako treba snimiti jedan blokbaster, a da posle projekcije gledaoci ne razmišljaju o kvalitetu ukusa kokica. Nakon toga je usledio još jedan kvalitativan skok u razvoju priče oličenom u nastavku „The Dark Knight“, a sve ostalo je već postalo značajan deo Betmenovske filmske istorije.

„THE DARK KNIGHT RISES“ nas uvodi u priču koja se dešava osam godina nakon Džokerovog terora nad Gotamsitijem koji je nakon toga postao grad bez kriminala zahvaljujući tzv. „Dentovim zakonom“ i u kome je uloga, inače progonjenog Betmena, izgubila svoj smisao. Zatičemo milionera Brus Vejna kao duševno slomljenog čoveka (i u bukvalnom smislu, s obzirom da se teško kreće uz pomoć štapa), potpuno povučenog od spoljnog sveta i zaključanog u sopstvenom bolu zbog tragične prošlosti. Međutim, Gotamsiti se ponovo suočava sa novim terorom koga ovog puta seje Bejn, zlikovac natprirodne snage, koji sebe deklariše kao novog revolucionarnog vođu potlačenih klasa. Takođe se pojavljuje i Selina Kajl, lopov visoke klase, daleko poznatija kao „Cat Woman“ koja zbog vanrednih okolnosti postaje neka vrsta Betmenovog saradnika i pored svoje izuzetno prevrtljive prirode…

Ako se isključivo rukovodimo osnovnom logikom blokbastera, onda bi svaki nastavak prethodno komercijalno uspešnog filma trebalo da bude mnogo veći, mnogo vratolomniji i sa mnogo više utrošenog pirotehničkog materijala. Veoma je čest slučaj da ovakva vrsta filmova sve više gubi na dramaturškom planu i da svaki nastavak iz nekog konkretnog serijala prelazi u čist egzibicionizam koji vodi urušavanju cele platforme na kojoj se drži uspeh prethodnih filmova. Ozbiljnu pažnju i interesovanje šireg auditorijuma je moguće držati na očekivanom nivou sa drugim filmom koji ,čak, može da bude i bolje razrađen od svog prethodnika(kao što je slučaj sa „The Dark Knight“), ali svaki naredni film ima problem da prevaziđe standarde svojih prethodnika.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=BjcKjSDxgww[/youtube]

Međutim, „THE DARK KNIGHT RISES“ je, donekle, uspeo da se odupre ovoj logici tako što je svoje ambicije usmerio na složeniju, dublju i psihološki mračniju priču o Betmenu koja još više razara mit o njemu svodeći ga na ojađenog, letargičnog i rezigniranog ljudskog stvora. Betmen je čovek koji ne zna odakale da ponovo počne, neko ko mora da se utopi u još veću ljudsku prljavštinu nego što je bio njegov višegodišnji život sa kriminalcima i boravak u azijskom zatvoru da bi ponovo pronašao svoj put. Ovakav koncept priče je doveo i do toga da prvih pola sata filma budu nabijeni vrlo teškom atmosferom apatije i depresije koja direktno ili indirektno pritiska gotovo sve likove što je suprotno od očekivanja da već sam početak filma bude otvoren nekom spektakularnom akcionom scenom(doduše, na početku postoji sekvenca otmice iz aviona pod Bejnovim vođstvom, ali je i ona rediteljski svedena bez suvišnih preterivanja). S druge strane, očito da je Nolanov fokus ovog puta bio na stvaranje nelagodne, hladne atmosfere Gotamsitija pod opsadom koja se na isti način uvlači i u gledaoce, i zaista, uz pomoć nesumnjivog rediteljskog majstorstva, prenosi realan strah i očaj stanovnika Gotamsitija. Posebno je uznemirujuća scena u kojoj dečak peva američku himnu dok se Bejn sprema da digne u vazduh teren za američki fudbal(odličan primer filmskog eufemizma).

Ono što se , možda, nije očekivalo od jednog blokbastera kao što je „THE DARK KNIGHT RISES“,  je otvoren način na koji se tretiraju problemi kao što su terorizam, berze i krah globalne ekonomije što dodatno obespokojava gledaoce. Nolan kao da je kroz zdrobljenu masku Betmena u jednoj sceni duela sa Bejnom otkrio svu jad, bedu i beznađe današnje civilizacije koja je potpuno zanemarila najsiromašnije slojeve stanovništva koji čekaju trenutak kada će da eksplodiraju u svom besu. Shodno tome i stari Betmen je morao da bude bačen sa svojom slomljenom kičmom, i figurativno i bukvalno, u najcrnju jamu poniženih i odbačenih da bi načinio „skok u veru“ i postao „nova tvar“. Ali, i pored toga, strah je uvek prisutan, kako reče jedan od Betmenovih cimera iz jame. Takođe, film nije lišen ni inteligentnog cinizma koji se prelama kroz Bejnov lik koji je slika i prilika licemerja zapadne civilizacije, i pored svoje naglašeno rustične pojave. Nasuprot njemu stoji lik Seline Kajl koju krajnje graciozno i uz savršen tajming za transformaciju tumači izvanredna En Hetvej koju mnogi po glumačkom šarmu porede sa Odri Hepbern. Selina je osoba kojoj se ne može verovati, ali pored toga u njenim postupcima se jasno odslikava robinhudovski duh i sklonost da stane u zaštitu najsiromašnijih i najbespomoćnijih.

Ako zastanemo na čisto tehničkoj strani filma, „THE DARK KNIGHT RISES“ nije bez očiglednih slabosti u odnosu na svoje prethodnike. Težnje ka kompleksnijem scenariu koji je realizovan u 164 minuta i želja da se priča zaokruži na jedan epski način, što nikako nije za potcenjivanje, su rezultirali nešto češćim gubljenjem ritma u naraciji nego što je to bio slučaj sa prethodnim Nolanovim „Betmenima“. Primećuje se izvesna nesigurnost u vođenju priče koja već, sama po sebi, ide linijom zahlađenja odnosa sa bliskim Betmenovim prijateljima(kao recimo, Alfred) i u pokušajima da se gledaoci, na momente, relaksiraju od već prokazane apatične i turobne atmosfere. U tom smislu, romansa između Brus Vejna i Mirande Tejt(Marion Kotilar) deluje zbrzano i nedovoljno motivisano. U gotovo svim akcionim scenama nema očekivanog klimaksa u finalu, jer je sve postavljeno u što je moguće realnije okvire. Pored prezentovanja novih tehničkih mogućnosti Betmenovog motora „preživelog“ iz prethodnog filma(posebno se ističe rotiranje točkova u scenama potere), premijerno pojavljivanje ima i supersonična letelica, Betmenova vazdušna podrška.

Nešto upućeniji gledaoci će prepoznati u filmu i primenu „Mek Gafina“. Reč je o postupku koji je još Hičkok koristio u svojim trilerima, a koga čini prisutnost nekog „tajnog“ dokumenta ili stvari od državnog, ili svetskog značaja, a u stvari je čista izmišljotina koja samo služi da bi se preko te „tajne“ gradio odnos između aktera i otkrivala njihova narav. Pa , tako se , i u „THE DARK KNIGHT RISES“, u nekoliko navrata pominje izvesni „prazan dosije“ koji ima funkciju da poveže Betmena i Selinu Kajl.

Sve u svemu, „THE DARK KNIGHT RISES“ je ispunjen raznim metaforama i drugim značenjima koja ozbiljno sondiraju aktuelne probleme života u savremenoj civilizaciji u kojoj smo i mi kao gledaoci, ujedno i svedoci sve veće egzistencijalne nesigurnosti i beznađa. U tom smislu, „THE DARK KNIGHT RISES“ je daleko od svake bioskopske razbibrige, čak daleko od svega onoga što se očekuje od jednog blokbastera. Ovo je priča o Betmenu koja je do sada bila najteža za gledanje, i pored toga što nije na nivou svojih prethodnika, kao što i sam naziv filma sugeriše, uspon suštine nad formom je, ipak, prevladao.