Review
ČETVORICA IZ SUSEDSTVA
Film METASTAZE kao polazište koristi istoimenu hit knjigu Alena Povića (pseudonim iza kojeg se krije hrvatski lekar dr Ivo Balenović) koja je u međuvremenu, pored ekranizacije, doživela i pozorišnu inscenaciju. U rad na scenariju filma bili su uključeni, pored pisca Balenovića, reditelja Šmita, poznati dramaturg i scenarista iz Srbije Vladislava Vojnović (METASTAZE su hrvatsko-bosanskohercegovačko-srpska koprodukcija, partner iz Srbije bio je Luks film) i hrvatski reditelj Ognjen Sviličić (DA MI JE BITI MORSKI PAS, ARMIN…), kao (pokazalo se na kraju, naravno i na odjavnoj špici) ključni scenarista koji je zaokružio dramaturgiju ovog kompleksnog i za analizu zahvalnog filma. Radnja započinje kadar-scenom u kojoj upoznajemo glavne junake: Krpu, Kizu, Deju i Filipa, neprilagođene momke iz susedstva, svakog ophrvanog sopstvenim problemima i neizvesnom budućnošću. Krpa je neurotični ratni veteran i vatreni „bedblubojs“ koji na najstrašnije načine maltretira svoju ženu (zanimljivo je da je Šmit pre nekoliko godina režirao odlični dokumenatarac o posttraumatskom sindromu PANj PUN OLOVA), Kizo je alkoholičar i luzer izgubljen u vremenu i prostoru koji smisao života naizgled pokušava da pronađe na stadionu (mada često ne zna ni ko s kim igra), a u stvari ga pronalazi u hranjenju mačaka više nego u alkoholu, Dejo, beznadežni narkoman, Srbin (Krpa mu zbog toga često „trlja nos“, ali mu i jedini pomaže na kraju), međutim jedini koji je u socijalnom smislu situiran (iako sam ne zarađuje) i Filip, lečeni narkoman koji se vraća sa tretmana u Španiji i koji pokušava da iz besperspektivnosti i beznađa izađe švercujući drogu iz Bosne sa Dejom (preko njegovog odnosa sa ocem kojeg igra Ivo Gregurević prelama se i najsnažnija socijalna kritika društva u kojem glavnu reč vode tajkuni, dok su ratni veterani isfrustrirani, a mladi prepušteni ulici). Nakon uvodne kadar-scene, sledi retrospekcija sva četiri glavna lika, da bi radnja bila nastavljena tamo gde je i započeta…Sviličićeva dramaturgija je precizno postavljena i ekonomična, ponegde čak i preekonomična, jer su neki epizodni likovi koji značajno utiču na motivaciju glavnih junaka pomalo „izgubljeni“ tokom filma, kao da je funkcionalnost dramske strukture podređena njenoj efikasnosti.
Ono po čemu će METASTAZE zasigurno ostati upamćene jeste rediteljski postupak Branka Šmita (čiji je debitantski film SOKOL GA NIJE VOLIO po drami Fabijana Šovagovića gledala i publika na Filmskim susretima u Nišu 1988. godine) koji je zbog autentičnosti i sugestivnosti insistirao na kameri iz ruke koja se neprestano „vrzma“ oko dramske radnje, ide za glumcima i oko njih; snimatelju Draganu Ruljančiću je zadatak bio utoliko teži, jer je Šmit insistirao na dugim kadrovima (nismo brojali, ali jedan od montažera Hrvoje Mršić tvrdi da film ima samo 83 kadra!), a to je zahtevalo i sjajnu pripremu i drugih članova filmske ekipe, pre svih sjajnih glumaca, koji su na svojim plećima izneli veliki teret METASTAZA. Naročito, Rene Bitorajac koji je fascinantan kao Krpa, jer nije ostao samo na njegovom eksplozivnom spoljnom ponašanju, nego je tragao i za njegovom psihologijom kojoj je posttraumatski sindrom samo okidač.
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=J33WOGswEl8[/youtube]
METASTAZE su jedini hrvatski film sa ovogodišnjeg pulskog festivala koji je svoju distribuciju morao da započne znatno pre nacionalne filmske smotre, jer je zbog velikog interesovanja gledalaca postojala realna opasnost da ranije bude piratizovan. Na kraju, film je imao enormnu gledanost i popularnost, dobre kritike kod filmskih profesionalalaca, dobio je Zlatnu arenu u Puli za najbolji film, a neke replike su već ušle u narod (po svedočenju i samih autora) kao npr. „Krpa, Sava, Krpa, Sava“. Više od toga teško da su i autori filma mogli da očekuju, bezobzira na popularnost literarnog predloška.
About the Author
