Review
Narativno Poigravanje
Kventin Tarantino, kontroverzni američki sineasta, u „Petparačkim pričama“ pojavljuje se u trostrukoj ulozi (reditelj, scenarista i glumac). Međutim, za originalnost, pa i za kvalitet ovog filma, presudno je to što je Tarantino istovremeno i scenarista i reditelj ove
žestoke i iščašenim humorom nabijene gangsterske priče. Ona se račva na nekoliko važnih rukavaca: dvojica gangstera Zil i Vinsent tragaju za nestalom crnom torbom (jednome od njih gazda poveri na čuvanje čak i sopstvenu ženu), perspektivni bokser Buč treba da lažira meč što on teško podnosi, dvoje kradljivaca Zečić i Bucko pokušavaju da opljačkaju goste u restoranu…Između ovih nosećih priča, pojavljuju se i epizode koje upotpunjuju i zaokružuju ovu slojevitu filmsku priču u kojoj se neprekidno smenjuju krvavi mafijaški obračuni sa duhovitim i ekscentričnim dijalozima. Takvi su i Tarantinovi likovi – nepredvidljivi, energični i samovoljni, spremni da održe propoved i pouče, ali isto tako i da već narednog trenutka ubiju bez milosti. Po tim detaljima u građenju likova, a delimično i u dočaravanju atmosfere, Tarantino podseća na Dejvida Linča, s tim što je stilski još bekompromisniji.
Tarantino se ne libi da isproba sve varijante rediteljskog rukopisa: i duge statične kadrove (kada se Marselus obraća Buču), i duge kadrove u kojima kamera panoramiše čitav krug (Buč u telefonskoj govornici) i kratke rezove u paralelnom vođenju radnje (kada Vinsent pokušava da spase nafiksanu gazdinu ženu), a sve to sa ciljem da se neprekidno poigrava sa gledalištem i da ispita sve mogućnosti savremenog vizuelnog izraza koji je u velikoj meri opterećen, ili obogaćen, zavisi ko kako na to gleda, estetikom video spopta. U svojoj vizuelnoj igri Tarantino je povremeno neumeren, čak se ponaša i obešenjački (scena u kojoj Zil i Vinsent upadaju u sobu kradljivaca tajanstvene crne tašne), priča ima uspone i padove u tempu (čak, takve da se gledalac u drugoj trećini filma pita nisu li „Petparačke priče“ promašaj par excellence), ali sve to nije dovoljno da dovede u pitanje kvalitet jedne po svemu nesvakidašnje filmske strukture koja svoj puni smisao dobija tek u poslednjoj trećini filma (kada Zečić i Bucko skaču na goste u restoranu) i kada nalazimo i „ključ“ za „čitanje“ Tarantinove priče. Ovaj izuzetno važan narativni trik, izveden u postmodernističkom maniru, ukazuje pored ostalog i na žanrovsu pismenost Kventina Tarantina („Petparačke priče“ se mogu označiti kao neka vrsta podžanra gangsterskog filma); u trenutku kada svi očekuju da najobičnijim razrešenjem završi film, Tarantino još jednom zateže i popušta dramaturško „uže“.
Pored Tarantinovog stila i naracije, iz ovog filma će za antologiju ostati i neke od glumačkih kreacija, pre svih Semjuela L. Džeksona (Zil) koji fascinira time što situacije na ivici dramatičnog, pretvara u bizarne i neodoljivo smešne (pomenuta propoved pre nego što likvidira jednu od žrtava ili u završnoj sceni kada se obraća Vinsentu rečima: „Budi miran“). Iz brojne ekipe vredi posebno pomenuti i Harvija Kajtela (Vulf), koji stručnjaka za uklanjanje tragova zločina igra sa izuzetnim glumačkim rafinmanom svojstvenim samo iskusnim majstorima.
About the Author
