John Dies at the End (2012)

Review

Nova droga je u gradu! Dejvid i Džon postaju prve žrtve nesvakidašnje psihosomatske supstance koja otvara vrata međudimenzionalnih prostora (zar ne zvuči poznato!?) čime bivaju izloženi najneverovatnijim doživljajima koji će rasparčati svaku ideju koju su imali o poznatoj nam stvarnosti.

Prošlo je punih 10 godina od kada nam je kultni nezavisni filmadžija Don Koskareli servirao jednu od najoriginalnijih i najurnebesniji filmskih izmišljotina o životu legendarnog Elvis “The King” Prislija koja danas nesumnjivo zaslužuje epitet remek dela “B” produkcije. U pitanju je “Bubba Ho-Tep” u kome je legendarni glumac “B” zone, Brus Kempbel, predstavio “Kralja” na tako nezaboravno bizarno komičan način koji dobar deo glumačkih imena sa “A” liste ne bi mogao da ponovi. Inače, Don Koskareli spada u onaj red sineasta čiji filmski opus nije veliki (za 36 godina snimio svega 10 filmova) i čiji status tokom svih ovih godina čvrsto stoji na varljivoj granici između zaborava i dečijih filmskih uspomena (verovatno se još neko seća bioskopskog hita “The Beastmaster” iz 1982. god. koji se pojavio svega nekoliko meseci nakon svog daleko uspešnijeg brata po žanru “Conan”-a).

Zanimljiv je Koskarelijev put kroz Holivud, upravo zbog toga što je svesno išao stranputicama i nekako uspevao da uhvati priključak sa onim što spada u “mejnstrim”. Već sa 19 godina Koskareliju polazi za rukom da proda scenario za svoj prvi film (“Jim, the World’s Greatest” iz 1976. god.) čime postaje najmlađa osoba u istoriji Holivuda koja je uspela da sklopi posao sa nekom velikom producentskom kućom (u ovom slučaju je to bio “Universal pictures”). Pod uticajem filmskih uzora kao što su “Suspiria” (1977), majstora italijanskog horora, Daria Arđenta, Koskareli koji se još od klinačkih dana izgradio kao najvatreniji ljubitelj filmova o Frankenštajnu, Drakuli i invazijama vanzemaljaca(vrlo popularna tema u niskobudžetnim SF ostvarenjima iz 50-ih godina prošlog veka) postaje vredan pažnje nakon snolike horor fantazije “Phantasm” (1979). Priča o tinejdžeru Majku koga progoni koščati dugajlija iz nedokučivih prostora sna je bio svojevrsna preteča horor klasiku Ves Krejvena “A Nightmare on Elm Street” (1984). Zatim su usledili nastavci koji su u dobroj meri rastvorili prvobitno dobru ideju.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=7Ot7kFjUcrs[/youtube]

“JOHN…” spada u onu grupu filmskih bisera kakve većina gledalaca vrlo teško može svariti kroz svoj celuloidni probavni trakt, i preporuka je onoj drugoj malobrojnoj grupi filmofilskih entuzijasta kojima reč “trash” uzburkava krvni sistem. “JOHN…” je u tom smislu i film kakav se mogao očekivati od Koskarelija, ako uzmemo u obzir njegove preokupacije iz “Bubba Ho-Tep”. Potpuno uvrnut, nepredvidiv, groteskan i šokantno smešan “JOHN…” nudi jedno krajnje psihodelično putovanje kroz paralelene svetove koji su još apsurdniji po svom ustrojstvu nego što je ovaj naš, ili su samo njegova izvrnuta slika. Dejvid i Džon se tako uvek nalaze u poziciji heroja koji moraju da rešavaju brljotine naše međudimenzionalne braće koji s vremena na vreme zalutaju i u našu percepciju prostora i vremena. Ta prostorno vremenska iščašenja stvaraju najotkačenije oblike života. Pa, tako, na primer, Dejvid i Džon se sukobljavaju sa nekom vrstom čudovista sklopljenog od smrznute ribe, kobasica i suhomesnatih proizvoda. Možda će ovo nekog potsetiti na sličnu scenu iz akcione hororo komedije “Dead heat” (1988) u kome se dva policajca zombija bore protiv oživelog bezglavog trupa ogromnog bika. Takođe je tu i urnebesna scena u kojoj Dejvid istovremeno vodi bitku protiv letećih brkova i oživele otkinute ruku što je sasvim u slepstik duhu još jednog klasika horora ,”Evil Dead 2″ (1987), Sema Rejmija.

Iako film u nekim trenucima dozvoljava sebi da se igra sa ozbiljnim pitanjima Ajnštajnovske prirode to je tek sporadično i obično se završava nekim besmislenim ishodom. Upravo tako i treba gledati “JOHN…”. Kao jednu šarenu tripoznu igru bez ikakvih artističkih namera kojoj je glavni cilj dobra zabava za nekog, a za nekog drugog tek još neki izgubljeni sat života. Upravo to važi i za Džona koji je možda umro na kraju, a možda i nije. Na posletku, koga je i briga za to!