Iron Man 3 (2013)

U poslednjih nekoliko godina holivudska filmska industrija je pronašla siguran ključ kako nastaviti sa zgrtanjem na stotine miliona dolara. Tome je pogodovao i sve brži napredak kompjuterske tehnologije, danas poznat pod imenom CGI, koji je filmskim zanatlijama znatno olakšao posao snimanja filmova. Ogroman scenografski materijal za koji su nekada bili potrebni meseci, pa i godine, mukotrpnog oblikovanja i učešće velikog broja ljudi, danas je zamenjen timom grafičkih dizajnera koji uz pomoć moćnog softvera stvaraju, u mnogo kraćem periodu, zamišljeni filmski prostor. On je još više dobio na značaju sa početkom korišćenja nove 3D tehnologije čijim se pionirom može smatrati „Avatar“ Džejmsa Kameruna. To je, takođe, išlo u prilog i strip industriji koja je u poslednjih nekoliko godina svoje najpopularnije superheroje iz dvodimenzionalnog papira prenela, sa manje ili više uspeha, na aktuelno 3D platno. Iako 3D tehnologija nije novina u istoriji filma, s obzirom da je Holivud još 50-ih godina prošlog veka eksperimentisao sa dubinom ekrana (jedan od prvih filmova u 3D formatu je bio horor klasik „Creature from the Black Lagoon“ iz 1954 god.), ova novotarija je brzo propala. Kako sada stvari stoje, novi 3D i dalje uspeva da privuče veliki broj gledalaca u bioskope, ali, već sada, mogu da se primete osnovni nedostaci ove tehnologoje koji su vidljivi i u „Iron man 3“.

Za razliku od prvog filma u serijalu koji nije bio snimljen u 3D, i gotovo sigurno najboljeg u čitavoj „Iron man“ franšizi, scenario je više bio fokusiran na samu ličnost Tonija Starka, a kasnije „Iron Man“-a, što je celoj priči dalo jedan realističan pristup pametno poništavajući dominantnost specijalnih efekata stavljajući ih u funkciju priče. Tome je dodatno doprinela pojava i elegantnost glumačkog talenta Robert Dauni Džuniora u ulozi infantilnog i neodgovornog naučnog genija. Nikako ne treba zaobići ni vanserijsku glumačku personu, Džef Bridžisa, koji u ulozi negativca Obadaje Stejna svojim, već, urođenim naturalističkim pristupom glumi, prevazilazi i samog R.D.Džuniora (treba se samo setiti nekih njegove uloga u „The Fisher King“, ili „The Big Lebowski“).

Dakle, prvi „Iron Man“ je već imao dobro sklopljene kockice za jednu i više nego gledljivu filmsku priču. Rasturanje tih kockica je već bilo vidljivo u drugom nastavku gde je pored slabijeg scenaria i, ne baš, adekvatnog izbora Miki Rurkija za glavnog oponenta Tonija Starka čijoj je korpulentnoj pojavi napunjenoj steroidima mnogo više bilo mesto u nekom postapokaliptičnom „B“ filmu. Takođe je bila oslabljena i suptilna ravnoteža između duhovitih replika Tonija Starka i akcionih scena. I kako to već biva na filmskom tržištu, „Iron Man 2“ je morao brzo biti snimljen zbog komercijalnog uspeha svog prethodnika,  a da se uopšte nije ozbiljnije radilo na samoj priči.

„Iron Man 3“ predstavlja savim drugu krajnost u odnosu na prethodni film. Sve njegove praznine su u trećem nastavku do te mere prepunjene da se cela priča razlila u jedan mega kič spektakl sa dosta parodičnih elemenata na nivou shvatanja humora za desetogodišnjake. S druge strane, to i može biti razumljivo pošto je kompanija Volt Dizni ujedno i glavni distributer fima, ali postoje i bolji primeri kad je ta ista kompanija bila producent i distributer blokbastera u kojima su mogli podjednako da uživaju i mlađi i stariji gledaoci (na primer, „The Pirates Of The Caribbean“). Očigledno je da je osnovna strategija bila u što je moguće većem prilagođavanju priče dečijoj populaciji  nego sa prethodnim filmovima. U tom smislu, više je dato prostora epizodi u kome dečak Harli postaje glavni pomoćnik Iron Man-u. Jedna od boljih stvari koja se može uputiti filmu je razvojni put ličnosti Tonija Starka koji pokazuje sve veću odgovornost i brigu za bliske ljude u svom okruženju (to ga, čak, dovodi u česta stanja anksioznosti, odnosno psihološkog straha i panike sa kojima se razmaženi Toni Stark nije ranije sretao). Tako je na najbolji način udovoljeno pedagoškoj komponenti filma, što je ujedno i najuspeliji deo filma.

Pošto je logika blokbastera uveka bila što veće i besmislenije, tako je i „Iron Man 3“ morao da se rukovodi njome, pa se tako umesto jednog Iron Man javlja čitava legija čeličnih vojnika robota na daljinsko upravljanje kojima Toni Stark rukovodi pomoću specijalno ugrađenog čipa ispod svoje kože. Pored nekoliko zaista dobrih scenskih dosetki na ovom planu i mpresivne pojave „Iron Man“-ova raznih oblika i veličine, oni u finalu filma dodatno prezasićuju visokooktanski “Iron Man” luna park.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=aV8H7kszXqo[/youtube]

Što se tiče besmislene strane filma, to su raspeti američki predsednik u odelu “Iron Man”-a od strane, naravno, terorista i Gvinet Peltrou koja na samom kraju postaje nekakva „Iron Woman“ usled mutacije njene DNK-a. Ovde nije toliki problem u scenarističkom rešenju, koliko u samoj ispraznosti njihovog  filmskog prizora koji kod gledalaca izaziva neku vrstu kiselog podsmeha i pitanje- šta im je ovo trebalo!? Jedan od odgovar bi mogao biti zato što to treba 3D filmu kome je filmska naracija sporedan element (jedini film koji je u ovom trenutku razvoja 3D tehnologije ove elemente uspeo da uskladi na prihvatljiv način je „Life Of Pi“ Ang Lija).

Naravno, i „Iron Man 3“ se pokazao kao još jedno medijsko sredstvo mitologizacije američkog društva kome su stalno potrebni virtelni heroji (danas se može reći i 3D heroji) u borbi protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja. Kao što je poznato, u poslednje vreme je Amerika često potresana gerilskim akcijama pojedinaca na granici terorizma, i ono što se pokazalo je da su svi oni bili potpuni anonimusi, dakle, još malo pa naše komšije. I „Iron Man 3“ tematski eksploatiše ovu novu vrstu unutrašnje društvene opasnosti, tako što uvodi teroristu pod nadimkom „Mandarin“ (upadljiva je fizionomska sličnost sa bin Ladenom), da bi se ispostavilo da je u pitanju trećerazredni glumac koji sve to radi zbog finansiranja svog hedonističkog života, a kome upravljaju mnogo opasnije naučno vojne strukture unutar samog sistema inspirisane, upravo, anonimusima. I ovde je ispunjena društvena angažovanost „Iron Man“-a, ali to je tek povod za 3D banket, i ništa više. Starijim filmofilima ostaje samo nostalgično sećanje na vreme kada su ovakve teme pojedini filmski autori obrađivali na mnogo dublji i provokativniji način kao što je, recimo, Džon Karpenter. Treba se samo setiti njegovog karikaturalno raspetog američkog predsednika (Donald Plezns) u „Escape From New York“ (1981) sa prljavom perikom umotanog u iscepanu američku zastavu koji kao filmski prizor mnogo slikovitije i sadržajnije govori o stanju američkog društva.

Sve u svemu, „Iron Man 3“ je ispunio svoj glavni i jedini cilj, a to je da pored niza filmskih eksplozija izazove eksploziju i na američkim bioskopskim blagajnama u premijernom vikendu (prema prvim podacima inkasirao je fantastičnih 175 miliona dolara). Iron Man 3D tobogan se nastavlja!