Frankenstein’s Army (2013)

Na samom početku vratimo se pred sam kraj 20. veka, tačnije u 1999.godinu, kada se pojavio niskobudžetni horor koji je širom sveta pored neverovatno enormne zarade uspeo dodatno da i „nasamari“ ogroman deo publikuma. Sa uloženih 60 000 $, „The Blair Witch Project“ je u konačnom bilansu svoj svetski bioskopski put završio sa fantastičnih 250 000 000 $ i time se uvrstio u red najkomercijalnijih filmova svih vremena. Snimljen u pseudodokumentarnom stilu što je još više pojačalo stravu same priče,  „The Blair Witch Project“ je kao filmski eksperiment prokrčio put sličnim ostvarenjima, odnosno posebnom podžanru horora, koji je danas poznat pod nazivom kao „found footage“ (pronađeni snimci). Da cela situacija bude još bizarnija stoji činjenica da je ogroman deo gledalaca zaista poverovao da se ono što su gledali stvarno i desilo!? Inače, u filmskoj istoriji je ,već, bilo sličnih primera sa ovakvim stilskim pristupom (jedan od njih je i kultni „Cannibal Holocaust“ iz 1980. god.), ali je „The Blair Witch Project“ izazvao čitavu seriju ovakvih filmova među kojima su najreprezentativniji „REC“ i „Cloverfield“.

„FRANKENSTEIN’S ARMY“, dugometražni prvenac holandskog konceptualnog umetnika Ričarda Raphorsta, takođe, predstavlja još jedan doprinos „found footage“ filmu i pravo je osveženje u horor žanru, pre svega, zbog svog dizajna. Sama priča ne predstavlja ništa što do sada nije viđeno, niti koncept o kome se nije razmišljalo. Naime, grupica ruskih vojnika za vreme Drugog svetskog rata prima neku vrstu S.O.S. poruke od svojih saboraca da im je potrebna pomoć u obližnjem rudraskom selu nakon čega kreću u misiju spasavanja i ne sanjajući da će se sukobiti sa armijom nacističkih „nemrtvih“.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=PMUQ2IMuz8o[/youtube]

Odmah treba reći da je ova ideja, već, uveliko bila eksploatisana u industriji video igara, pa će strastvenim ljubiteljima ove vrste zabave odmah pasti u oči sličnost sa jednom od klasičnih video igara ovog tipa kao što je nenadmašni „Wolfenstein“. Međutim, ono što je glavni kvalitet „FRANKENSTEIN’S ARMY“-je izuzetno maštovit dizajn zombifikovanih naci androida realizovan bez trunke kompjuterske intervencije zbog čega dotične spodobe izgledaju krajnje uverljivo i stvarno. Neke od tih spodoba zaista deluju zastrašujuće kao što je paukoliki naci android na čeličnim štulama(i u ovom slučaju će pažljivi gejmeri primetiti sličnost sa monstrumima iz kultne horor video igre „Suffering“), a neke kreature izgledaju tragikomično kao što su debeljko sa avionskom elisom umesto glave, ili patuljasti hodajući električni lonac koji je svojevrsna parodična robotska verzija grbavog pomoćnika Frica iz crno-belog klasika o doktoru Frankenštajnu.

Inače, treba pomenuti da je „FRANKENSTEIN’S ARMY“, zapravo, posledica jednog ranije neostvarenog projekta Ričarda Raphorsta od koga se u jednom trenutku potpuno odustalo i krenulo u sasvim drugom pravcu što je na kraju rezultiralo dotičnim naslovom. U pitanju je neostvareni scenario za film „Worst case scenario“ čiji temelj priče je činio fudbalski turnir sa naci zombijima!? I pre nego što se krenulo sa snimanjem ovog filma, od koga se kasnije potpuno odustalo, Ričard Raphorst je uradio dva izuzetno vizuelno zanimljiva promo trejlera od koga su najupečatljiviji momenti invazija naci zombija na plaži i horda dotičnih u vazduhu zakačenih na džinovske balone. Ovakva vizuelna kultura je ujedno bila i preporuka da Ričard Raphorst postane i neka vrsta vuzelnog konsultanta u filmovima kao što su „Beyond Re-Animator“ (treći i, za sada, poslednji nastavak kultnog horora „Re-Animator“, još jedne uspešne verzije frankenštajnovog sindroma) i „Black book“ (odličan ratni triler Pola Verhovena).

Kada je reč o „found footage“ hororima, „FRANKENSTEIN’S ARMY“ poseduje i više nego dobro iskonstruisanu klaustrofobičnu atmosferu, jer prilično svrsishodno koristi autentične lokacije kao što su podrumi, lavirinti podzemnih hodnika i prostorija i sl. I to, sve bez famoznog CGI-a bez koga današnja generacija reditelja nije u stanju da kreira ni najjednostavniju teksturu najobičnijeg zida. Pored toga, primetno je i nekoliko novih detalja kada je u pitanju ova vrsta kvazidokumenatraca kao što su promene filtera na objektivu subjektivne kamere što samo po sebi ne predstavlja ništa revolucionarno, ali fotografiji daje određenu dinamičnost, pa i samom ritmu prilično trivijalnog zapleta. Isto tako, u jednom trenutku, gledalac gleda kroz naprsli objektiv kamere čime se realističnost perspektive iz „prvog lica“ još više nadograđuje i snažnije poistovećuje sa doživljajem gledaoca. Naravno, reč je o tehničkim sitnicama koje su i kao takve vrlo bitne za naraciju ovakvih filmova koja je, inače, po prirodi stvari, dosta isprekidana čestim montažnim skokovima.

„FRANKENSTEIN’S ARMY“, takođe, nije lišen ni crnog humora uz smehotresnu pojavu pojedinih androidskih otpadaka što diretktno priziva duh zlatnog perioda treš filmova koji su danas prava retkost. Dakle, ako ste nekada stasavali uz filmove kao što su već pomenuti „Re-Animator“, ili „From Beyond“, onda i nećete mnogo izgubiti dragocene trenutke svog života, a dobićete solidnu zabavu od  „FRANKENSTEIN’S ARMY“-je koja je respektabilan primer, u ovom slučaju, redizajnirane stare škole niskobudžetnog horora.