The Captive (2014)

Review

Jermensko-kanadski reditelj Atom Egojan, svojevremeno je pobudio pažnju kritike i publike svojim fantastičnim filmom Egzotika (Exotica), koji je snimljen pre 20 godina, 1994. godine. Nakon ovog filma, usledila je Slatka sutrašnjica (Sweet Hereafter), remek-delo iz 1997. koje mu je otvorilo vrata Holivuda nagovestivši briljantnu rediteljsku karijeru. Nažalost, kao što to biva u mnogim sluičajevima, izgleda da je holivudski nastavak karijere uslovio pomanjkanje autorskog, umetničkog i prouzrokovao seriju ne tako dobrih filmova, sve do 2009. godine, kada se Egojan vraća svojim najkomercijalnijim i najisplativijim filmom „Kloi“ (Chloe), u kojem igraju Dzulijen Mur i Amanda Zajfrid. Ovaj film, koji donosi omiljene Egojanove motive, kao što su erotika, incest, preljuba, manipulacija, ovoga puta pomešane u neku vrstu trilersko-dramskog zapleta, izgleda da je ponovo skrenuo pažnju na ovog umetnika.

Njanoviji Egojanov film zove se The Captive, snimljen je 2014. godine i nastavlja, čini se, umetnikovu opsesivnu potrebu da progovori o zloupotrebi dece, jer je i prethodni, ne tako uspešni, The Devil’s Knot, govorio o smrti dece i nerešenom slučaju koji je potresao Ameriku devedesetih godina, kada su u američkoj ruralnoj zajednici brutalno ubijena tri dečaka. Tom filmu nedostajalo je više tempa i čini se da je takav pristup, bez potrebne energije, uslovio da inače odlična priča prođe relativno nezapaženo.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=5z3_vcRbi7k[/youtube]

The Captive, ili Zatočenik/Zatočenica, film je koji Egojanovu stilizaciju morbidne teme otmice deteta pretvara u potresno gledateljsko iskustvo; njegovi likovi su brižljivo modelovani, bilo da je reč o policajcima, detetu, roditeljima, otmičarima. Čini se da je prava mera pronađena u sporom građenju priče i kontrastu koji je predstavljen reakcijama aktera. Ovaj film se polako uvlači u kožu, u njemu nema holivudskog preterivanja, on sobom nosi autentičnu jezu, koja se oseća u svakom kadru. Film, dakle, ne igra na kartu pirotehnike i krvavih scena, kao u slešerima, već zastrašuje realnošću i uverljivošću, glumci su uvek u funkciji priče, a čini se da snežna i ledena kanadska divljina pravi savršeni ram za portretisanje zla i bolesti koju zajednica pedofila i otmičara predstavlja. Oni su delovi društva kojima nova tehnologija omogućuje da budu nevidljivi. Kriju se iza internet naloga, iza kamera. Osmogodišnja potraga oca za nestalom ćerkom na kraju se završava hepiendom, ali pitanje je koliko je takav hepiend uopšte moguć, nakon svega što se devojci desilo.

Egojanov film, začudo, nije dobio naročito dobre kritike. Ali, bez obzira na to, ovo je jedan od retkih istančanih rediteljsko-scenarističkih radova u poslednje vreme, film koji nema slabu tačku i nepotrebni kadar. Uz Prisoners, fantastični film slične, turobne atmosfere i tematike, svakako najbolji film koji obrađuje temu dečjih otmica i pedofilije u poslednjih nekoliko godina. Nadam se da je to i definitivni Egojanov povratak među rediteljske velikane.