Review
Iako se svetski kritičari utrkuju ko će više da nagrdi novo ostvarenje jedne od perjanica nekadašnjeg Novog Holivuda, ja sam više na stanovištu i blizak evaluaciji koju deli Piter Sobcincki sa uglednog sajta RogerEbert.com koji je De Plaminom trileru dao prilično visoku ocenu, odnosno 3.5 od 4 zvezdice.
Mnogi ne shvataju da film i pozicije nekadašnjih uzdanica filmske kritike i publike nisu iste. Novo vreme, iako svi duboko čeznemo za velikim fimom, onakvim kakav je mogao nastati 60-ih ili 70-ih godina 20. veka, više je sklono konfuziji, disperziji, nekoherentnosti, cinizmu, a daleko manje promišljenom konceptu i temeljno građenim moralnim i umetničkim svetonazorima. Čini mi se da takav film skoro i neće nastati, da ne kažem baš da je nemoguće. Tehnologije, producentski zahtevi, tržišna uslovljenost, ekstremne pozicije festivalskih miljenika i marvelovske buke i besa, ratovi oko uticaja Netflixa, uspon TV formata koji se poput uljeza uvlače i na filmske festivale, gurnuli su onaj klasičan bioskopski film, sa izvesnom primesom stila i autorskog kredibiliteta, u autističnu poziciju i na marginu mejnstrima. Mišljenja sam da su i Hil i Karpenter i De Palma platili cenu svojih estetskih padova još ranije, negde u središnjem delu svojih karijera, a da izvesni comeback-ovi i nisu bili toliko loši.
DOMINO, najnovije delo Brajana De Palme, ima propusta, pre svega u energiji koja je vidno i logično splasnula (nema svako tonus Ingmara Bergmana ili portugalskog klasika Manoela de Oliveire da sa mladalačkim poletom u dubokoj starosti priča neke svoje mudre i opojne priče), ali film ipak nosi atraktivni vizuelni i dramaturški touch svog tvorca. Efektno se nadovezujući na nesigurnost u svetu izazvanu polavom terorističkih napada i bujanja islamskog ekstremizma i fatalizma, De Palma u nekoliko gradova (Kopenhagen, Brisel, Amsterdam) prati akciju policije da pokuša da predupredi nove talase nasilja. Film ima vrlo kvalitetan uvod u kojem danski policajac Kristijan (Nikolaj Koster – Valdau) i njegov kolega Lars Hansen (Seren Maling) imaju blizak susret sa Ezrom Tazrijem (Erik Ebuani), članom ISIS-a. Tom prilikom Hansen biva opasno isečen nožem preko grkljana i nešto kasnije umire. Kristijan nastoji da uđe u teroristički osinjak koji seje smrt gradovima Evrope, a na tom putu mu se pridružuje policajka Aleks (Karis van Huten), koja ima i lični razlog za osvetu, jer je bila u vezi sa pokojnim Larsom.
Najbolji deo filma, jeste ono što nas oduvek impresionira kod De Palme, jedna veliki celina unutar filma, sekvence napumpane saspensom i adrenalinom (setite se Endži Dikinson u galeriji u OBUČENA DA UBIJE, kadrova na stepenicama kao omaž Ejzenštajnu u NESALOMIVIMA, nekih prizora iz RAISING CAINA i dr.), sa funkcionalnom upotrebom slow motiona i montažnim perfekcionizmom. Ovde se taj De Palmin dramaturški vertigo dešava na prepunom stadionu čija publika prati koridu, dok se teroristi spremaju da izvrše masovni pokolj. Njihovu pripremu i nastojanja Kristijana i Aleks da ih u tome spreče, prati podjednako uzbudljiva muzika (nadahnuta Ravelom) velikog majstora Pina Donađa, De Palminog saradnika iz najboljih dana.
Motivi voajerizma, praćenja, prisluškivanja, pogotvo u jednom sadržaju koji se tiče trilera o pošasti terorizma i veštini policijskog nadzora, prisutni su i ovde i tehnološki su samo unapređeni u odnosu na rekvizitu iz BLOW OUT-a ili BODY DOUBLE. Korišćenje drona u već pomenutim kadrovima sa stadiona, dobiće u De Palminoj viziji krvavu dimenziju.
Produkcijski melanž, koji je danas očito nužda za bilo kakvo nastajanje filma izvan Holivuda (gde, kao i mnogi reditelji od ugleda, De Palma nema šta da traži), i nije samo nužno naša, regionalna sudbina, naravno da ostavlja posledice u ukupnom izgledu i delovanju filma, ali DOMINO je daleko od debakla. On ipak nosi naznake onog dobrog što smo voleli u bogatom opusu jednog od amblematičnih autora Novog Holivuda i dobro je da stari majstori u ovakvoj, izuzetno nepovoljnoj klimi po njih, ipak traju i stvaraju.