Godine 1980. kada (nam) je Redakcija časopisa „Gradina“ postavila (domaći) zadatak da sročimo prilog o srpskoj filmskoj alternativi (u)činilo se zgodnim da uvodni deo teksta pomerimo sa glavne/zadate – na sporednu temu, odnosno ka društvenoj, ideološkoj tezi, koju smo (ne)svesno izvukli iz šinjela tovariša Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina, kako će jednog (lepog) dana svi moći da snimaju filmove! Hteli smo, kroz mnogo citiranu i istrošenu ideološku floskulu, da sugerišemo na efekt osmoze koji je, tada, počeo da izjeda/ razdvaja život od umetnosti, stvarnost od filma…
I, posmatrano sa ove vremenske distance, nismo se mnogo prevarili.
Godine prohujale kao vihor pokazale su koliko je ideološki aktivizam apostrofirane agitpropovske teze – žilav, mada je, umeđuvremenu, izgubio od programske agresivnosti i pretopio u nove digitalne slike i prilike – materijalizovane u kompjuterskom softveru!?
Dušan Makavejev: Antonijevo razbijeno ogledalo (1957)
Vladimirova teza, i ako je posedovala kiseli ideološki miris i ukus, u svevidljivom vremenu milenijumske Googl generacije, postaje još više aktuelna i plodotvorna, jer zahvaljujući novim tehnologijama, posebno internetu, danas, 24 časa, svi mogu da snimaju i u momentu da emituju/razmenjuju svoje i tuđe digitalne slike, čak i mobilnim telefonima. Jer, kako lucidno primećuje Lav Manovič, u današnjem meta-medijskom društvu avangarda je postala softver. Zato nije na odmet da se vratimo početnom pasusu iz 1980. godine kojim je, istina, projektovano lično viđenje i senzibilitet, ali koji je nagovestio današnji protivrečni duh vremena a u kome kompjuterski ekran prekriva stare i otkriva (nam) relativno nove oblike reprezentovanja realnosti i posmatranja sveta, i još više – aktuelizuje staru dilemu: Šta je to amaterski a šta alternativni film?
I danas se “lome koplja” oko tačnog određenja ova dva pojma, i ako amaterski film (termin /pri/vezan za ostvarenja snimljena na tzv. “uzanim formatima”- vidi martovski prilog!), praktično i teorijski, više niko ne koristi. Mi, i u vreme ekspanzije pokreta (sedamdesete i početak osamdesetih godina prošlog veka), ali i dan-danas, nikad ozbiljno nismo (zlo)upotrebljavali termin amaterski film, već isključivo alternativni film, i ako je nekada u opticaju bilo još nekoliko izraza, pored ostalog i sintagma – neprofesionalni film itd.
Lordan Zafranović: Poslije podne /puška/ (1968)
A sam termin alternativni film postao je aktuelan kod nas od prvog splitskog Sabora neprofesionalnog filma, 1977. godine, kada je na predlog Jovana Joce Jovanovića, enfant terriblea domaće kinematografije, prihvaćen kao zamena za pejorativno shvatan naziv „amaterski film (’diletantski’) kao i za naziv ’neprofesionalni film’ (obzirom na znatnu neprofesionalnost u izradi mnogih od njih)“.
Dakle, u to vreme i kod nas se odomaćuje ovaj posve odgovarajući termin, donekle, kao deo određenih kontrakulturnih/potkulturnih kretanja na Zapadu, ali i kao odraz rada ovdašnjih stvaralaca, zasebno produkcije Akademskog filmskog centra Doma kulture „Studentski grad“ (AFC).
Međutim, teško je i sa ove vremenske distance (pro)naći relevantan odgovor na „staro“ pitanje šta je to alternativni film? Manjkaju celovita teorijska promišljanja. U nas su do sada u „istraživanjima” najdalje odmakli Božidar Zečević, Vladimir Petrić, Dušan Stojanović, Sava Trifković, Miroslav Bata Petrović, Miodrag Miša Milošević, Jovan Jovanović, Bojan Jovanović, Miloje Radaković, Zoran Savevski, Branko Vučićević, Ivan Obrenov, Želimir Žilnik… Na primer, pokojni profesor Vladimir Petrić apostrofira sinematičnost, kao glavnu karakteristiku alternativnog filma, Božidar Zećević, pak, izvlači u prvi plan njegov antimitski koncept (pojavljuje se „nova mitologija“ u vidu nove „semantizovane stvarnosti“), dok Miloje Radaković tvrdi da je nešto alternativno u odnosu na nešto drugo, znači relaciono, i da teži da ostane nezavisno i slobodno direktnih komparacija. Jovan Jovanović, pak, alternativni film, sasvim logično, poima kao deo savremene alternativne kulture nastale, pored ostalog, poslednjih decenija dvadesetog veka na iskustvima nove levice, hipi-pokreta, rok-kulture, andergraunda, tj. avangarde…itd; te kao subverzivni oblik stvaralačke delatnosti usmeren ka kritici građanske, etablirane kulture. Sava Trifković ukazuje na novo viđenje stvarnosti posredstvom proširenog senzibiliteta i nove percepcije, kao bitnog svojstva alternativnog dela. Za profesora Dušana Stojanovića u alternativnom ostvarenju dominira tradicionalni fotografski kod, kao i kodovi retroakcije i anticipacije, dok (pre)ostali mogu da budu totalno potisnuti. ..
Nikola Đurić: Samoglasnici (1973)
Alternativni film je, dakle, (produženi) deo šire alternativne kulture, to jest alternativne svesti, istraživačkog duha i avangardne prakse. Taj duh nalazi odraz ne samo u konkretnim umetničkim delima, već i u načinu pristupa umetnosti, životu, pogledu na sve(s)t, zato se i smatra oblikom umetničke alternative koja je u stalnoj opoziciji naspram vladajućih estetskih kodova i mišljenja, koja ruši ustaljene tabue. Izražava „onaj duh koji ima isto onoliko vrednosti danas koliko i sutra, koji ne proističe iz trenutnih političkih, ideoloških, pomodnih i drugih preokupacija, koji je pre svega zaokupljen umetnošću, umetničkim istraživanjima, ali tako da ta umetnost prožima njegovu celokupnu svakodnevicu, način života i rada“ (M. Dragićević-Šešić). Za Zorana Savevskog „alternativno sagledavanje kulturno-umetničke sfere i življenja uopšte, dovelo je do toga da se u umetnosti dogodi andergraund poetika, participacija, animacija i eksperimentisanje sa medijem, u cilju ostvarivanja nove, naravno i drugačije percepcije, recepcije i komunikacije. Zato alternativni stvaraoci, razvijajući jednu od osnovnih premisa avangarde, stvaralaštvo kao sastavni deo življenja, sa ličnih pozicija insistiraju na jedinstvu estetike, ekonomije i svakodnevlja“… Interesantna su razmišljanja Miroslava Bata Petrović, pobornika čistog alternativnog filma. On tvrdi kako su svi njegovi “eksperimenti u dubokoj opoziciji sa uobičajenim shvatanjem filma, tj. bioskopskog filma. Odnos je čak subverzivan. Dok je bioskopskom filmu uvek da stvara iluziju stvarnosti, meni je uvek cilj bio da razbijem tu očekivanu iluzju kod gledaoca i da odstranim naraciju kao dominantni element filma…”
Radoslav Vladić: Kuća (1977)
Vredno je (s)pomenuti da su sredinom osamdesetih godina prošlog veka domaća i inostrana potkulturna iskustva koričena u dva vredna, kultna zbornika („Potkulture“ I i II), koja je uredio Vladimir Anđelković (izdanje: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije) a u kojima dominiraju, pored ostalih, i dva teksta Nišlije Bojana Jovanovića, kojima pojašanjava suštinu alternative u kulturi, posredno na filmu.
U drugom broju zbornika tekstom „Potkulture i camera obscura“ Bojan nam nudi čak i jedan od mogućih odgovora na pitanje šta je to alternativa? Naime, za Jovanovića je stanje potkulture prelazni periodadih, opozicija prema dominantnom kulturnom modelu i ima i obeležje previranja, eksperimentisanja i iskušavanja drugačijeg (kurziv moj!), novih i inverznih kombinacija kulturnih elemenata radi njihovog konačnog odbacivanja ili prihvatanja. Alternativni projekt u tom smislu predstavlja i način osporavanja dominantne kulture i njenog narcisoidnog ega. Suprotstavljenost vladajućem kulturnom obrascu i odstupanje od važećih društvenih normi iskazuje se u realnosti potkulture kao mogućnost iskustva drugog, u čijem horizontu valja sagledati i relevantnost interesovanja za čitav kompleks tzv. alternativnih znanja, piše Jovanović i zaključuje da se (ko)relacije između dominantne kulture i potkulture mogu sagledati u širem kontekstu integralnih kulturnih promena koje savremenim društvima daju potrebnu životnu dinamiku.
Miroslav Bata Petrović: Sav taj jazz (1982)
Očigledno da postoje raznovrsni kriterijumi po kojima bi se filmovi mogli odrediti kao alternativni. Upravo ta raznovrsnost, uz brojne protivurečnosti, čini aspekt kriterijuma, kao i valorizovanja alternativne prakse, i dan-danas posebno osetljivom i zasebno zanimljivom temom…
P.S.
Smrt koroni, sloboda narodu!
About the Author
