Pioniri Filma i Fotografije Juga Srbije

Nova Knjiga: „Pioniri Filma i Fotografije Juga Srbije“ – B. MILTOJEVIĆA

Rade Drainac u raljama nove umetnosti ili kako je „pesnik i bandit“ snimao film „Sunčani monokl“

„MedivestKT“, sve agilniji niški izdavač, ovih dana štampao je vrlo zanimljivu monografiju „Pioniri filma i fotografije juga Srbije“ našeg saradnika Branislava Miltojevića. Na preko170 stranica, na vrlo interesantan istraživačko-publicistički način, skiciraju se portreti sedmoro, kako autor ističe, „veličanstvenih pionira filma i fotografije juga Srbije“ – Stevana Sremca, Tase Ilića, Ite Rine, Rada Drainca, Josipa Novaka, Miroljiba Stošiča i Đorđa Vasiljevića. Ili kako Miltojević podvlači – knjigu posvećuje grupi filmskih entuzijasta, ili bolje reći – upornim i usamljenim pionirima filma ali i fotografije juga Srbije, filmskim stvaraocima – snimateljema, režiserima, glumcima, proizvođačima, distributerima i prikazivačima filmova koji su u nevremenu (između dva svetska rata!) prvi shvatali moć pokretnih slika i nove, tek porođene umetnosti.

Monografiju otvara tekst „Slike iz života starih Banaćana i Nišlija u striparnici i bioskopu Stevana Sremca“. Malo je poznato da je književnik Stevan Sremac 1890. godine, koncipirajući ep „Bal u Elemiru“, skicirao i obrise prvog srpskog smehotvornog prastripa, dok nešto kasnije, u osvit u veka filma, Jovan Skerlić u pasusima „Zone Zamfirove“ (1903) prepoznaje elemente “pravog bioskopa koji radi pred čitaočevim očima“. Zato, tvrdi Miltojević, jednom od naših najznačajnijih i najčitanijih realističkih pisaca pripada vidno, udarno mesto u ustoličenju današnje prilično jake domaće medijske scene, posebno – umetnosti stripa, karikature i, donekle, filma.

Zatim čitaoce „vodi“ u niški bioskop , tj. današnji bioskop „Vilin grad“, nekadašnju kafanu-hotel „Ruski car“ Tase A. Ilića, u kino-dvoranu u kojoj su se filmovi prikazivali još od 1908. godine. Pred početak Velikog rata bioskopom je upravljao Evgenije Rajhl, a nekoliko godina, posle vojne, dvoranu preuzima i stalno koristi znani niški ugostitelj i bioskopdžija Tasa A. Ilić. On je bio, i ostao, jedan od prvih srpskih, odnosno niških prikazivača filmova i distributera koji se gotovo tri decenije brinuo o zgradi i repertoaru bioskopa „Ruski car“, odnosno „Ton bioskopu Car“! Kroz ovaj omaž Iliću, autor se osvrće i na razvoj gradske bioskopske mreže na početku prošlog veka!

Tanasije Tasa A . Ilić, preduzetnik koji je između dva svetska rata ustoličio nišku kino-mrežu

Ali, pored svega, najinteresantniji, otkrivalački tekst je naslovljen: „Rade Drainac u raljama nove umetnosti ili kako je ’pesnik i bandit“ snimao film ’Sunčani monokl“. Miltojević prvi put našoj javnosti otkriva kako se čuveni pesnik oprobao i u ulozi filmskog reditelja i kako je bio veliki zaljubljenik u umetnost pokretnih slika. I to na osnovu teksta objavljenog u dnevniku „Vreme“.

Opisuje kako anonimni hroničar lista „Vreme“ , posle „Drainčevih pariskih egzaltacija i trauma“, zatiče pesnika i njegovu ekipu, tj. „operatora kako snima točkove automobila, scene na terasi jedne topčiderske vile, fantastičan pad sa vozova i nadimpresije na velikim dimnjacima beogradskih fabrika. Po svemu tome izgleda da je film naročito fantastično smišljen, pun neverovatne imaginacije i akcije“.

U tom kontekstu, konstatuje: „dok su Nemci, posle Amerikanaca, i Rusi, razvili film gotovo do neverovatnosti, manji narodi produkuju filmove više propagandistički“ pa „stoga nam je izgledalo čudno da se jedan pesnik baci na produkciju filmova, tim pre, što film solidan mogao bi potrošiti taman pola državnog budžeta, da se grandiozno izvede i da nešto ima umetnički značaj. Još je veće iznenađenje, kad smo juče u Miloša Velikog ulici videli dva automobila sa operatorima g. g. Mujićem i Gođevcem i režiserom g. Draincem, gde uporedo jure za jednom damom, našminkanom – čudnom, filmskom zelenom šminkom i snimaju film ’Sunčani monokl“.

Kada je novinar priupitao g. Drainca da nešto „detaljnije kaže o tom filmu. On se blago nasmešio i odgovorio, začuđeno:
― Mislio sam da ovaj svoj rad sakrijem od javnosti, ali kada je tako… reći ću vam detaljnije, u koliko je to intersantnije za vašu filmsku hroniku. Snimam doiosta jedan poetičan film, hiperfantastični i najmoderniji u smislu filmske mogućnosti. Priznajem, film je i suviše ‘lud’ za beogradsku publiku, jer je futurističan, prema tome ne nadam se nikakvom uspehu u zemlji. Zato sam se prethodno sporazumeo sa jednim pariskim studiom, u kome se igraju ovakvi filmovi, gde će igrati neprekidno mesec dana. Film je u jednom činu i biće gotovo za mesec dana“.

Naturščik iz Pirota Čedomir Penčić, srpski R. Novaro i zavodnik u filmu „Rudareva Sreća J. Novaka
(fotografija: Jugoslovenske kinoteke)

Zanimljiv je i prilog posvećen Josipu Novaka i peripetijama koje su pratile snimanje njegovog igrano-dokumentarnog film „Rudareva sreća“ u kanjonu reke Jerme, nadomak Pirota. Autor monografije opisuje rad reditelja Novaka ali i ekipe filma koju su predvodili glumci, uglavnom amateri Ljubica-Buba Veljković, koja je nastupila „pod umetničkim imenom Anita Mir“, zatim nešto afirmisaniji glumac Milutin Bata Nikolić i totalni naturščik, pirotski geometar Čedomir Čeda Penčić (1906 -1993), koji se sasvim slučajno zadesio na setu „i koji je mnogo ličio na tadašnju američku zvezdu na Romana Volarea“. Potom usredsređuje nađu, ćiatalaćku pažnju na ljubavnu romansu koja se u kanjonu pitoreskne reke Jerme zbila između naturšćika Čedomira Penćića i beogradske starlete Ljubice-Bube Veljković!

Ita Rina je posebna priča ove monografije. U Niš je doputovala 1. marta 1933. godine „prvom klasom Simplon Orijent ekspresa, direktno iz Skoplja“ i uveče prisustvovala premijeri filma „Fantom Durmitora“ F. Natgea u prvom niškom ton-bioskopu „Olimp“. Dolazak Ite Rine, istražuje Miltojević, nije „samo na noge digao nišku, već i sve veće srpske varoši“, jer skoro svi regionalni i lokalni listovi ističu kako je „poznata gošća postala predmet opšte pažnje na nešem Jugu“. Jer već sutradan, 2. marta, gostovala je u Leskovcu gde je priređena matine-premijera „Fantoma“ u čuvenom bioskopu Dušana Stankovića Slavuja..

Ita Rina je boravak u gradu na Nišavi ovekovečila u niškom foto-ateljeu S. Dimitrijevića

Paralelno Miltojević ide tragom njenog drugog gostovanja u gradu na Nišavi. Malo je poznato da je Ita Rina 27. avgusta 1972. godine u hotelu „Park“, u okviru Filmskih susreta, otvorila reprezentativnu postavku „Razvoj kinematografije na jugu Srbije“ Istorijskog arhiva, pri tom nostalgično se sećala i niške premijere ’Fantoma Durmitora“:
„Samo najlepše uspomene ostaju trajne. Premijere ’Fantoma Durmitora’ i ostalih mojih filmova održavane su u mnogim evropskim metropolama koje sam posetila. Išla sam sve do Afrike. U Parizu su mi na premijeri cepali haljinu da bi zadržali delić za sebe, ali ja se, ipak, najradije sećam niške premijere. Nije to bio samo prijateljski susret, bilo je nečeg dirljivog, u svemu. Zbilja mi je drago što Filmski susreti održavaju u Nišu, jer kad je ovaj grad tolikim oduševljenjem prihvatio film još dalekih 30-ih godina, verujem da filmske glumce i sada prima svim srcem“..

Kinematograf broj 335 braće Ogista i Luja Limijera, iz 1896. godine, najvredniji je eksponat koji krasi muzejske vitrine Jugoslovenske kinoteke. U beogradski filmski arhiv dospeo je 1951. zahvaljujući prvom upravniku ove institucije Milenku Karanoviću. On je raritetni kinematografski aparat braće Limijer pronašao kod poznatog niškog snimatelja i fotografa Miroljuba Stošića, čiju sveobuhvatni portret čitaocima na uvid pruža knjiga „Pioniri filma i fotografije juga Srbije“!

Niški fotograf Miroljub Stošić, čovek sa Limijerovom filmskom kamerom

A prvi kreativni trag na Limijerovu kameru, koju je Stošić dobio na poklon i umetnički koristio, počinje 1943. godine, u trenutku kada je krenuo da realizuje seriju crtanih filmova. Od filmova, sačuvana je poluanimirana špica – „Kino studio M. Stošić prikazuje“, kojom je startovalo svako njegovo rukom crtano ostvarenje. Međutim, za istoriju srpske, pa i balkanske kinematografije, posebno je vredna Stošićev kratka celuloidna animirana etida o pecarošu i ribici, koju bismo, slobodno – sa ove vremenske distance, mogli da (pre)krstimo, baš tako, u kratki crtani film – „Pecaroš i ribica“.

I na kraju skiciran je i portret Đorđa Vasiljevića. On je rođen u Pirotu 1909. godine od oca Petra Vasiljevića, poznatog pirotskog, kasnije i niškog fotografa, i majke Ljubice. U vreme Balkanskih ratova porodica se iz Pirota seli za Niš, gde Petar otvara fotografsku radnju. Pored oca, Đorđe je rano zavoleo fotografiju te sredinom tridesetih godina prošlog veka odlazi u Beč da usavrši foto-zanat i nauči nemački jezik i, tako, postaje jedan od retkih ovdašnjih školovanih fotografa i snimatelja.

Josip Novak, pionir jugoslovenske i bugarske kinematografije (fotografija: Jugoslovenske kinoteke)

U Beču uči osnove kinematografske i fotografske tehnike, ali usavršava i hemijske procese razvijanja filmova. Vasiljević prva filmska snimanja obavlja samoinicijativno, a tek kasnije postaje član Filmske sekcije Srbije, što potvrđuje naš poznati reditelj i pedagog Radoš Novakovać. Između ostalog, on navodi, da „u Nišu fotograf Vasiljević, iz sopstvene inicijative, snima i šalje Filmskoj sekciji snimljenu sahranu žrtava fašizma, i od tih dokumenata sklopljen je naš prvi filmski žurnal koji je dobio naslov „Kinohronika“ br. 1. Tako je bila rođena naša nova kinematografija“.

Na kraju knjige, zaključuje Branislav Miltojević, kako ovakva ili slična istraživanja nemaju vidljivog kraja, niti su jednim skromnim monografskim izdanjem sklopljena za sva sadašnja i buduća vremena. Zato se nada da će ona biti podstrek mlađim filmofilima da počnu ozbiljnije da tragaju za sopstvenim identitetom, korenima razvoja i opstanka sada već drevnog mehaničkog izuma braće Limijer, a paralelno da istražuju umetnost i tehniku razvijanja klasične, analogne foto-slike. Jer su se iz esnafa fotografskih zanatlija regrutovali i prvi gradski snimatelji koji su širili filmsku kulturu na jugu Srbije.

Knjigu možete naručiti, preko izdavača, na telefone: 060/64 04 678 ili 018/ 4522 – 933!