Zombi

“ZOMBI” ( Zombie 2,1979)

Filmovi o zombijima su podžanr horora čiju je tematsko-estetsku bazu postavio još američki reditelj, Džordž Romero, svojim prvim filmskim klasikom iz zombi trilogije, „Noć živih mrtvaca“ iz 1968. godine. I kako to već biva u hiperprodukciji niskobudžetnog žanrovskog filma, usledio je niz eksploatacija na istu temu, ali je do današnjih dana ostala nekolicina autentičnih filmova o zombijima koji su izdržali test vremena i pamćenja. Sa stanovišta neke opšte komparativne analize u odnosu na savremene zombi filmove, i evropski kontinent je dao značajan istorijski doprinos u daljem razvoju ove tematike. Pre svega, treba pomenuti Italiju koja je tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka bila jedna od najproduktivnijih evropskih zemalja u oblasti niskobudžetnog eksploatacijskog filma. Opseg tema je bio vrlo širok, te su kroz razne žanrovske hibridizacije neki od italijanskih autora ostavili iza sebe respektabilno nasleđe žanrovskog filma koje danas predstavlja predmet raznih istorijskih analiza. Među tom grupom autora posebno mesto zauzima Lućio Fulći koji je uz Daria Arđenta jedan on najznačajnih reditelja italijanskog đalo filma. Jedno od njegovih esteski zanimljivijih ostvarenja je „Zombi“ (1979) koji u dobroj meri reprezentuje sve specifičnosti đalo filma, a usudiću se da kažem i tehničko artističke odlike na koje se u to vreme nije toliko obraćala pažnja.

Priča započinje pronalskom, na prvi pogled, napuštenog broda u blizini Bruklinskog mosta u kome dvojicu policajaca napada korpulentna zombi kreatura. Istragom policije se odmah utvrđuje da je u brodu pronađeno pismo namenjeno Eni Bouls u kome je otac, inače doktor, izveštava o čudnim događajima na ostrvu Matul gde su iz neobjašnjivih razloga mrtvi počeli da ustaju i šire virus smrti na žive. Ubrzo se, ambiciozno, Eni pridružuje novinar Piter Vest i njih dvoje zajedno kreću na ostrvo Matul  u avanturu koja će ih odvesti do zastrašujućih saznanja.

Po zapletu je već jasno i pedvidivo u kom pravcu će ići priča, ali taj segment i nije toliko ključan za njen dramaturški razvoj, pošto Fulći ne stavlja toliki akcenat na njemu, koliko na eksterijersku upotrebu ostrva u funkciji horor atmosfere. Uzimajući u obzir tadašnju estetiku eksploatacijskog italijanskog filma, gledanje ovakvih filmova (koji su uzimali u obzir i bioskopske uslove tog vremena) najverovatnije neće biti zanimjivo sadašnjoj generaciji gledalaca koja se vaspitava uz multimilionske CGI blokbastere. „Zombi“ je jedan od onih filmova koji će zanimati prave filmofile, a i one koji bi da se više bave istorijskim značajem i uticajem takvih filmova na kasnija slična ostvarenja. Ono što čini trajni kvalitet ovih, u finansijskom smislu, jeftinih filmova, je neverovatna ekonomičnost sa kojom njihovi autori stvaraju scene za pamćenje. Slobodno ću reći da Fulćijevih jedva 10 Zombija u jednom kadru imaju mnogo veću sineastičku efektivnost negoli hiljade CGI zombija u današnjim popularnim filmovima na temu zombi apokalipse. Ako se uzme u obzir da jednu od glavnih komponenti u prikazu strave čini i dobar tim za šminku, uz talenat reditelja kakav je Lućio Fulći, onda jedno ovakvo ostvarenje počinje da se sagledava i sa aspekta znalački korišćenih sredstava i tehnika snimanja scena. U tom smisli, Fulći je prepoznatljiv po svom čestom korišćenju krupnih planova u funkciji mikroskopskog približavanja strave što je moguće više očima i mozgu gledalaca. Takav primer je, recimo,  scena kada zombi nabija oko žene na komad drveta gde se jedan banalan čin ubistva, uz korišćenje krupnog kontra plana, gotovo preliva iz prostorne iluzije filmskog ekrana i stvara realan osećaj intenzivne  jeze kod gledalaca. Ovakav kognitivan napad na percepciju gledalaca su u stanju da proizvedu samo istinski majstori horora. Takođe je primetna i vrlo detaljna ikonografija prostora, u smislu optimalnog korišćenja već postojećih detalja na prirodnim lokacijama. Ovom prilikom treba pomenuti da se i u „Zombiju“ primećuje nasleđe neorealizma, posebnog stila italijanskog filma iz perioda 40-ih godina 20. veka. Njega su karakterisala snimanja na prirodnim lokacijama, angažovanje neprofesionalnih glumaca kao i fotografsko prikazivanje stvarnosti. Takođe jedna od odlika italijanskog neorealizma je bila i ta da se nije toliko polagala pažnja na autentičnosti zapleta, što se upravo vidi u „Zombiju“, već mnogo više na stilu i rekonstrukciji stvarnosti, u konkretnom slučaju na rekonstrukciji početka zombi invazije koja počinje na malom ostrvu.

Jedan od kvaliteta „Zombija“, karakterističan za Fulćija (ali i kod većine đalo filmova) je taj da se racionalni izvor zla ne zna. On je uvek postavljen u nekim meta dimenzijama i ima prirodu nečeg nepatvorenog. Svi likovi pokušavaju da objasne poreklo tog zla, odnosno zla koje je u ovom slučaju počelo da oživljava mrtve, ali vremenom shvataju da je to usud i sve više mu se prepuštaju. Jedinu informaciju koju kao gledaoci imamo je taj da je uzrok ustajanja mrtvih vudu magija, pri čemu nemamo odgovore na pitanje ko stoji iza toga, zbog čega i koji su bili motivi za inkarnaciju ovog zla. Inače, ovaj motiv nesaznatljivog zla je još više izražen u narednim Fulćijevim ostvarenjima kao što je „The Beyond“ (1981) i „City Of The Living Dead” (1980). Kao takvo, zlo poprima globalne razmere i počinje neumitno da se širi celom planetom sa ciljem uništenja civilizacije što je metaforički vizuelizovano u izvanrednoj završnoj sceni u kojoj horda zombija prelazi preko Bruklinskog mosta dok kolone automobila još uvek bezbrižno prolaze ispod njega.