Review
Dok ceo svet uživa u dometima i čudesnom vitalitetu i energiji koje je isporučio film Tomasa Vinterberga JOŠ JEDNA TURA, sa harizmatičnim Madsom Mikelsenom, i dok ovo dansko ostvarenje sabira nagrade, ozbiljno pikirajući i Oskara, ovde ćemo se prisetiti sedam godina starog filma na temu alkoholizma, koji je takođe izvanrednog kvaliteta a potpisuje ga verovatno najveći živi reditelj savremene poljske kinematografije, Vojćeh Smažovski. Reč je o sjajnom filmu KOD MOĆNOG ANĐELA, ekranizaciji istoimenog romana Ježija Pilha, koji je ”Narodna knjiga” iz Beograda objavila 2003. Filmom dominira nosilac glavne uloge, veliki poljski glumac Robert Vieckijevič (VALENSA: ČOVEK NADE Andžeja Vajde, U TAMI Agnješke Holand, ZRNO ISTINE Borisa Lankoša)
Majstorstvo Vojćeha Smažovskog ogleda se i u tome što kroz primarnu lavinu društveno-kritičkog rasuđivanja i potcrtavanja anomalija društva i sistema, uspeva da žanrovski obogati svoje priče, učini ih uzbudljivim, intrigantnim, provokativnim i subverzivnim. Reditelj je kročio u svet celovečernjeg filma ostvarenjem SVADBA (2004), da bi nastavio filmom KUĆA ZLA (2009), koji je u pojedinim momentima bezazlena komedija koja ubrzo suštinski izrasta u mračnu hroniku bitisanja i mentaliteta duboke provincije sa horor elementima. U sledećem filmu RUŽA (2011) Smažovski odlazi u ratno (Drugi svetski rat) i sveže poratno doba u Mazuriji. SAOBRAĆAJCI (2013) na vrlo ogoljen i direktan način bave se korupcijom u policijskom aparatu zemlje. Najambicioznije ostvarenje u filmografiji Smažovskog svakako je delo VOLINJ (2016), ratna freska o stradanju nevinih civila i još jednoj bolnoj i strašnoj deonici u poljskoj istoriji. Konačno, nastavljajući svoj kritički put po devijantnim i deformisanim institucijama poljskog društva, Vojćeh Smažovski stiže i do Katoličke crkve. U filmu KLER (2018) na beskompromisan i hrabar način, kako jedino i ume, autor gađa u sve zloupotrebe zabludelog i korumpiranog sveštenstva koje prema pastvi ima odnos kao prema stadu glupih ovaca.
KOD MOĆNOG ANĐELA ubedljivo rekonstruiše propadanje junaka odanog alkoholu, njegove blede pokušaje da uhvati kopču sa stvarnošću, čije mu se lice nimalo ne dopada i on hoće da mu se naruga sopstvenom destrukcijom. Začudo, on nije sam: ima ljubav koju upoznaje na bizaran način. Ali sve je to u vidu povremenog bleska koji ne probija kroz njegovu sudbinu utopljenu u alkohol. Onda kada krene pokušaj odvikavanja, kroz sudbine njemu sličnih paćenika, priča o paklu alkoholizma se multiplikuje i zahvaljujući retrospektivnim sekvencama svedočimo užasima svakodnevice zavisnika kroz socijalne momente, porodično-bračne drame u znaku nasilja, kroz obeznanjeni ljudski talog velegrada koji samo doliva u petparačkim bircuzima, kroz hladna i rutinska kupljenja mrtvih-pijanih sa ulica.
Uz uzbudljive montažne rezove koji tragediju junaka čine potresnijom, naturalistički obojene prizore alkoholičarevog bitisanja u sopstvenoj mokraći, izmetu i povraćki, te ubedljivo dočarane psihičke i fizičke muke u trenucima delirijuma, film Smažovskog izrasta u snažnu dramu o poročnosti i propadanju, krhkosti ali i snazi ljudske konstrukcije.
Maestralna uloga Roberta Vieckijeviča ulazi u red najvećih glumačkih dometa evropskog filma u ovom veku.