Review
Jedan od najzanimljivijih savremenih ruskih pozorišnih i filmskih redtelja, Kiril Serebrenikov, svojevremeno optužen zbog finansijskih malverzacija u vlastitom teatru, zbog čega je bio osuđen na kućni zatvor i nemogućnost napuštanja zemlje, uprkos svemu je i u tom, po njega kriznom i problematičnom vremenu, napravio dva filma kojima je unapredio svoju estetiku i filmografiju dopunio ostvarenjima koja su završila u glavnom programu Kanskog festivala (LETO, 2018, i PETROVI U GRIPU, 2021), gde je bio i ranije sa filmom (M)UČENIK (2016).
Ruska vlast i njegove kolege iz branše imaju nekoliko vrsnih i svetski priznatih autora koji im predstavljaju ”kost u grlu”, a među njima su Andrej Zvjagincev, Kiril Serebrenikov i, delimično, Jurij Bikov. Njima zameraju da zbog bespoštedno kritičkog sagledavanja društvene stvarnosti zemlje i ogoljenog prikazivanja mentalitetske slike i ponašanja ljudi spram izazova svakodnevice i obeležja epohe (ponekad sa sugestijom koja vodi poređenju sa životom u SSSR, kao u filmu koji danas analiziramo, PETROVI U GRIPU), ne vole dovoljno svoju domovinu, previše naginju crnilu (tzv. ”чернуха”), da su namerno skloni da ocrne život u vlastitoj zemlji (time i vlast), kako bi se dodvorili najprestižnijim svetskim festivalima (gde, vidi čuda, bivaju i nagrađeni). Ovi drugi, njihove kolege, naravno, imaju problem sa patološkom ljubomorom, jer istinski uspeh i uvažavanje svetske filmske javnosti, selektora i kritike, imaju stvarno talentovani ljudi, a ne oni, mediokriteti. Kao da u stvaralaštvu jedino taj segment postoji da li će neko nešto predstaviti crno ili belo, okruglo ili četvrtasto, kao da osim te subverzije ne postoje dramska uverljivost, način kreiranja priče, estetski i stilski valeri, umetnička zaokruženost i doslednost u autorskoj poetici. Pomenuti reditelji imaju čak i viška talenta, od koga bi ovi koji aču i grakću voleli da imaju bar neko zrno. Najnoviji film Kirila Serebrenikova, onako kako je to u sjajnom ostvarenju LETO uradio na temu Lenjingradske rok scene u duhu gerilske alternative, koja je jedino i mogla da prođe u komunizmu početkom 80-ih, donosi nam začudnu mešavinu stvarnog i oniričkog, negde na razmeđi između definitvnog oproštaja od tog režima, u vreme ludila tranzicije i okretanja postsovjetske Rusije ka drugim vetrovima, pre svega rogobatno kapitalističkog tipa, uz sve mutljavine pljačkaške privatizacije, bujanje kriminala i brutalno uspinjanje oligarha, sveopštu konfuzije zemlje koja bi i da ratuje i da se ekonomski oporavi, i vrati dostojanstvo nekadašnje sile, a u stvari je na dnu. A na dnu su i oni kojima je ostalo sveopšte beznađe, siromaštvo, teška beda, ali imaju pravo da zadrže ono što se zove “ruska duša”. Za to se niko i ne otima da im traži ili oduzme. To je zapravo Jekaterinburg sa posledicama i štetočinstvom Jeljcinove Rusije, dočekuje se neka nova godina, tu negde početkom 2000-ih, a Serebrenikov nam fokusira protagoniste u nekoj vrsti bolesnog transa, obolele od teškog oblika gripa, automehaničara Petrova, njegovu ženu i sina, te njihovo okruženje. Kao da su u alkoholnom bunilu (bez obzira na bolest, ima i njega), sa halucinacijama i nadrealnim prizorima, uglavnom u znaku nasilja (automehaničar ubija svog prijatelja koji upravo sanja o svom samoubistvu, kao o činu koji će pomeriti/promeniti svet, govoreći ovom da je on (Petrov) ništavan i da čak i kad bi tako nešto uradio, niko se ne bi tangirao; njegova žena, bibliotekarka, kasapi koga stigne, a istovremeno je seksualno napaljena kao nikad pre gripa), a tu je i jetki humor, ponekad i banalan, ali funkcionalan. Opet, ako i ne stižemo da proniknemo o čemu mašta njihov sin, takođe veoma bolestan, svedok raznih gnusoba u porodičnom i društvenom miljeu, Serebrenikov nam kroz neke romantično-poetske snimke, gde njegovo ostvarenje dobija i elemente meta filma, prikazuje doček Nove godine u SSSR-u, brigu roditelja za njegovog junaka Petrova kad je bio mali, da lepo i svečano izgleda, da porodica raspoloženo i harmonično slavi, dok je jelka nakićena igračkama, malim svemirskim raketama, kosmonautima i drugim ukrasima. Sve to, i šta još sve ne, gledamo u jednoj čarobnoj, generalno depresivnoj fantaziji, gde se likovi kreću kao kroz maglu, sumnjajući ponekad postoje li uopšte, da li ima tog smešnog i apsurdnog sveta oko njih (u javnom prevozu, u prodavnicama, u bibliotekama, na književnim večerima…). Iako je sam Serebrenikov prilično originalan autor, negde u poslednjim naslovima po atmosferi gotovo se sudara sa Aleksejom Germanom mlađim (POD ELEKTRIČNIM OBLACIMA, DOVLATOV), jer je karakteristično za obojicu, da im likovi više lelujaju nego što su negde i u nešto utemeljeni, kao da su u limbu jednog zarobljenog, zamrznutog vremena. Kvalitet novog filma Kirila Serebrenikova je što je u svoje bolesne junake sugestivno utkao doživljaj vremena i stvarnosti (stvari) onako začudan i zamućen kao što grip i čini ljudima koje napadne.
Film je zasnovan na romanu Alekseja Saljnikova ”Petrovi u gripu i oko njega”, višestruko nagrađivanom u Rusiji.
Za svoj umetnički udeo, direktor fotografije Vladislav Opeljanc, dobio je u Kanu nagradu (CST Artist – Technician Prize).
Film PETROVI U GRIPU, koji će biti prikazan na predstojećem Festivalu autorskog filma u Beogradu, ima sjajnu glumačku ekipu koju predvodi Semjon Serzin u liku Petrova, a njegovu ženu tumači briljantna Čulpan Hamatova. Tu su i Julija Peresiljd, koja je nedavno sa Klimom Šipenkom odletela u kosmos, Jurij Kolokoljnikov, Ivan Dorn, Jura Borisov…
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
