Review
Ime koje je proslavilo kinematografiju Bosne i Hercegovine, Danis Tanović, čuveni oskarovac i autor nagrađivanog filma NIČIJA ZEMLJA (2001), imao je bolje i slabije filmove tokom svoje dvodecenijske karijere, ali je uvek izazivao pažnju svetskih festivala i kritičara.
Tanović je autor u koga su voljni da ulažu strani producenti, a sam reditelj voli više da prati svoje autorske instinkte i vizije, pa je ponekad spreman i na iznenađujuće skromne produkcije, gde se profilišu priče koje su njihovom tvorcu očito intimno vrlo važne, sa idejama empatije, topline, prijateljstva, ljubavi, bez pompeznosti i megalomanskih zahvata, što bi, sa svojim referencama, oskarovac sebi mogao da priušti.
U takve filmove spada, posle ostvarenja EPIZODA U ŽIVOTU BERAČA ŽELJEZA i SMRT U SARAJEVU, i DESET U POLA, nepretenciozna, šarmantna i duhovita priča u doba korone, koja ispod pitkih površinskih slojeva ima i te kako znakovite poruke i bitne pouke o međuljudskim relacijama, poslovima među prijateljima i neprijateljima, duhu vremena i izvan pošasti smrtonosnog virusa, duhu jednog grada (Sarajeva, naravno) koji ipak želi da sačuva i u teškim okolnostima svoju lepotu i gostoprimljivost, i neke opšte karakteristike turističko-gastronomskog tipa, koje su ga oduvek krasile. Takođe, novo Tanovićevo delo, kada se apostrofira tranzicijski glib i sve muke podizanja standarda i egzistencije, korespondira u svojim društveno-kritičkim rukavcima sa filmom SMRT U SARAJEVU, gde imamo kao jedan od bitnih narativnih zamajaca pokušaj podizanja iz pepela jednog hotela nakon privatizacije, uz pretnju dela osoblja da će stupiti u štrajk zbog neisplaćenih plata. U novom filmu, svedoci smo sivozonaških, zelenaških i korupcijskih dela kada jedan od junaka hoće da unapredi svoj posao.
U vreme korone, kada je posao ugostitelja ugrožen, dvojica vlasnika ćevabdžinica, Enes Hadžihadžić (Branko Đurić) i Izet Mulahadžić (Izudin Bajrović) dele sudbinu branše, ali narod ipak jede, posao se nekako kotrlja. Poštuju se mere, a u kafiću kod lika (Cafe Owner) kojeg tumači Goran Navojec, u tome se čak i preteruje, toliko da gosti moraju da prekrivaju kafu ili žestoko piće dok gazda obilato prska dezinficijensima. Enes želi da pospeši malo svoj posao i sprema se da uveze mašine sa tehnologijom koja bi omogućila čak i izvoz ćevapa u inostranstvo. Problem je što je kod banaka već u dugovima do guše, pa svojoj neposrednoj konkurenciji, ali i prijatelju, Izetu, ponudi da zajedno uđu u posao. Ovaj to odbije, pa je Hadžihadžić prinuđen da novac za poslovni iskorak pozajmi od mutnih ali bogatih tipova, uz ogromnu kamatu. Osim toga, oni bi da participiraju u tom poslu, ali samim tim i da praktično postanu suvlasnici.
Možda najlepši i najzanimljiviji deo priče leži na njihovim naslednicima, Izetovoj ćerki Lani (Helena Vuković)i Enesovom sinu, Orhanu (Kerim Čutuna). Oni se odavno simpatišu, a kad se Lana vrati sa studija sa diplomom, dogovaraju se o zajedničkoj budućnosti. Lani se ide van, a Orhan bi ipak radije da ostane u Sarajevu. Lanin otac bi polako da odstupi od posla i u svojoj naslednici vidi osobu koja bi nastavila da vodi ćevabdžinicu. Možda presudan događaj za razvoj priče je trenutak kada poznata blogerica i influenserka Gordana Matić (Anja Matković), koja se bavi preporukom odličnih restorana, stigne iz Zagreba u Sarajevo i sretne nadrndanog i zabrinutog Enesa, koji je praktično otkači, iako je ova prvo nameravala da svrati u njegov objekat. Ovaj nagovori sina da je uputi kod Ize, govoreći da su tamo najbolji ćevapi, a da nisu kod njega. Biće to fatalna Hadžihadžićeva greška, gde će praktično nabaciti ”na volej” svojoj najvećoj konkurenciji, Mulahadžiću. Navala na njegovu ćevabdžinicu postaje nesnošljiva, ali otac će te okolnosti iskoristiti da Lanu stavi na poslovna iskušenja i tako je privuče porodičnom biznisu. U međuvremenu, u gradu se sprema veliko takmičenje (finalni obračun, neka vrsta iskarikiranog, kvazivesternovskog motiva) na kome će se proglasiti gostionica sa najboljim ćevapima.
Osim ćevapa (koji u oblasti gastronomije jesu brend Sarajeva), oko kojih se vrti ova priča o rivalstvu ali i o snažnom prijateljstvu i odanosti dvojice ugostitelja, Tanović nije propustio priliku da, što se tiče muzičke podloge ili ikoničnih ličnosti pop-kulture tog grada, uvrsti u film veliki broj znamenitih imena. Neke, čak i lično. Halid Bešlić je, recimo, gost kod Enesa. Brega, u jednom trenutku, baš kad ovome ne ide posao (jer svi su otišli kod Izeta), svraća kod Enesa, ali samo da ode u toalet. Sa Lošom (Saša Lošić – Loša, Plavi orkestar) je pravi šou, jer će se ispostaviti da momak ispod kačketa i sa njegovim imidžom – nije Loša! Čuju se, svojom pesmom, i legende koje su se preselile na nebo, Davorin Popović i Kemal Monteno.
DESET U POLA je prijatno i pitko gledalačko iskustvo, sa puno pozitivne energije i vitalnog duha u tmurna vremena. Glumački, Branko Đurić je negde na svom renomeu, ali ovo je ipak pre svega film glumačke veštine i sugestivnosti Izudina Bajrovića, umetnika koji (i zahvaljujući seriji Dalibora Matanića PODRUČJE BEZ SIGNALA) konačno dobija prostor koji svojim glumačkim gabaritima i zaslužuje. Izvrsni su i potpuno osveženje mladi glumci Helena Vuković i Kerim Čutuna.
Kao neka vrsta ”kućne” produkcije Sarajevo Film Festivala, DESET U POLA je na ovoj manifestaciji imao prošle godine premijeru, a videla ga je i publika Festivala autorskog filma u Beogradu. Film je na redovnom bioskopskom repertoaru u Srbiji.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
