Review
Prošlo je dvadeset godina od pojave jedinog celovečernjeg igranog filma značajnog pozorišnog reditelja Dina Mustafića. RIMEJK je mozaički strukturirana priča o ratnim klanicama tokom Drugog svetskog rata i nacionalističkog divljanja i kataklizme devedesetih u BiH.
Kao i u slučaju filmskog debija Gorčina Stojanovića UBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM (to su ujedno i dva najveća dometa proslavljenih reditelja iz pozorišta koji su kročili na film od nestanka SFRJ kinematografije), mag kreiranja svetova na teatarskoj sceni, Dino Mustafić, deluje kao da je svoju priliku za prelazak na polje kinematografije dočekao tako estetski nadahnut i nabrijan, da se njegov film, potpuno diferencijalan u odnosu na kamernost realno ograničenog prostora pozorišta, doima kao jedno umetničko i produkcijsko bogatstvo gde se reditelj, oslonjen na izvanredan scenario Zlatka Topčića, uneo u ovu priču i široko i duboko, upečatljivo nam donoseći kovitlac drame.
Paralelni tokovi dva (delimično ljubavna) trougla, locirana u dva užasna rata, ispraćeni su filigranskim vezovima, dobro uhvaćenim narativnim i metaforičnim kopčama, snažnim dramskim krugovima koji se šire rekom privatnih bolova i užasa na fonu, u prvom slučaju svetske katastrofe, a u drugom ograničenu na Jugoslaviju u raspadu, odnosno Bosnu i Hercegovinu (gde vidimo nespretne, nevoljne, neiskrene i neuspešne pokušaje sveta da obuzda zavađene narode). U vezi ovog poslednjeg, jasno je bilo da je jedinu ozbiljniju nadu nekog mira mogao da stvori voljni momenat samih sukobljenih strana odnosno njihovih predstavnika (valjda, konačno, uz suočavanje sa činjenicama o besmislenom gubitku na desetine hiljada ljudskih života koji nikakav apetit za teritorijama ne može da opravda), a sve ostalo je samo puki administrativni patronat koji, evo, i sada, u miru, deluje dosta traljavo i nefunkcionalno.
Drugi ogroman kvalitet Mustafićevog filma je što njegov višeznačni naslov (jedan od najsmislenijih ikada u regionalnoj kinematografiji) srasta sa sadržajem kao nokat i meso, a implikacije su mu tako jasne, sa poukom tragičnog ponavljanja. Da, ovo što nas je kosilo tokom devedesetih (donetih kroz Tarikovu sudbinu) je užasavajući rimejk onoga što se zbivalo četrdesetih (sudbina Tarikovog oca, Ahmeda). U samom mozaičkom narativu nalaze se upravo te srodne i užasavajuće istorijske deonice koje Dino Mustafić spaja sa puno stila, pronalazeći hadsku koheziju i koherentnost. Bez obzira na čitav niz potresnih prizora koji odražavaju sve podle mehanizme rata i njegovu zločinačku dimenziju, sve je u ovom ostvarenju na estetskom planu nekako otmeno, kao da autor poseduje neku nežnu, anđeosku ruku koja nas, poput tople majčinske, teši kada vrisnemo i pokušamo da dođemo sebi nakon strašnog sna. A opet nas ne abolira i ne spasava od mogućnosti da ponovo ne zapadnemo u košmar, u neki naredni rimejk.
Priča prati gotovo rimovane sudbine oca (Ahmed u tumačenju Ermina Sijamije) i sina (Tarik) koje u najboljim, plodnim i obećavajućim ličnim godinama u svakom smislu, zahvati žrvanj rata i prekine svako normalno poimanje ljudskog bitisanja i optmističkog, progresivnog trajanja. Ono što je najbolnije, najpre im ruši ljubav i romantičarske zanose, a zatim ih baca u vihore mržnje i sukoba i teške logorske uslove sa nizom fizičkih zlostavljanja i unižavanja dostojanstva, dok plodovi nacionalstičke i verske mržnje bujaju do prskanja.
Kada govorimo o otmenosti, izbor da lik glavnog junaka ponese Ermin Bravo je još jedan izvanredan adut Mustafićevog filma. Samom svojom pojavom on odaje blagost, smirenost, decentnost, dobrotu, neki gandijevski gard (taj imidž je sjajno kontrastirana podloga za ”viđilanteovski eksploziv” i odmazdu koju u Francuskoj sprema za jednog logorskog mučitelja, koga sretne sasvim slučajno). Konačno, on je zbunjeni intelektualac kome kao da je usud odredio da ostavi traga, da piše i nosi užasnu istinu o zbivanjima u napaćenom Sarajevu. Ovaj glumac, koji je predstavljao veliko otkrovenje svojim prvim koracima u kinematografiji, sjajno je doneo lik Tarika preko koga se lome ključna ratna zbivanja u ovoj priči.
Dramu usložnjava njegov odnos sa najboljim drugarom, Srbinom Mirom Jovanovićem (Aleksandar Seksan), koji će i u ratnim uslovima naći model da se nađu jedan drugom, ali kada se pokolji umnože i mržnje usijaju ovaj par međusobno bliskih ljudi završiće tragično. Lik prijatelja Mire značajno se razlikuje od očekivano šematski prikazane raspojasane srpske vojske (sa brutalnim likovima koje donose Dejan Aćimović i Emir Hadžihafizbegović, kome je, pokazaće se i kasnije, očigledno umetnički izazov da se uvlači u kožu bahatih i krvoločnih Srbenda).
Rekli smo već kako je svet mogao da učini više da predupredi sve pokolje, a licemerni, reklo bi se, ponekad i utilitarni i oportunistički odnos Zapada, te tamošnjih intelektualaca i uticajnih ljudi, vidi se u Mustafićevom filmu kroz brzu smenu njihovog fokusa. Kad se Tarik pred svojim francuskim mecenama u Parizu izjada i krikne da se nešto preduzme i zaustavi rat u BiH, njegov dobrotvor, koji ulaže novac u film koji nastaje po njegovom scenariju, uskoro će naći novu ”balkansku inspiraciju” u nekom Albancu sa Kosova.
U glumačkom delu ekipe, RIMEJK se može podičiti još nizom kvalitetnih doprinosa. Tu je i Miralem Zupčević kao Tarikov otac u priči iz iz devedesetih, Zijah Sokolović kao ratno muvalo i profiter, a odlično su ostvarene i bitne ženske uloge koje donose Helena Minić i Lucija Šerbedžija.
Iako se film vodi kao tursko-francuska koprodukcija, po svom organskom kreativnom i tematskom spektru, punoći osobenog doživljaja i filmskom šmeku koji može da ponudi samo to podneblje, doživljavamo ga u punoj meri kao deo bosanskohercegovačke kinematografije i to iz njenog najboljeg perioda u ovom veku. U samo par godina s početka prve dekade, stigla su uzbudljiva i proslavljena ostvarenja NIČIJA ZEMLJA Danisa Tanovića, GORI VATRA Pjera Žalice, LJETO U ZLATNOJ DOLINI Srđana Vuletića i RIMEJK Dina Mustafića.