Review
Film otvaranja 48. Festivala filmskog scenarija, BAUK, po scenariju i u režiji Gorana Radovanovića, temporalno i kontekstualno nastavlja autorov seriozan i opsesivan uvid u muku ovih prostora, uz snažno kidanje gaze sa neskorelih srpskih rana u novijoj istoriji.
Autor upečatljive i potresne drame ENKLAVA, koja se studiozno tražeći kod za suživot, dobro i mudro ukotvila kao umetnička paradigma apostrofirajući da će se rešenje eventualno pronaći u razumevanju nekih mlađih generacija, sada ide samo malo unazad u istorijskom redosledu. Uverivši se s razlogom da je jedan od jačih potencijala njegove rediteljske kreacije rad sa mladim glumcima, decom, u BAUKU prati sudbinu osmogodišnjeg dečaka Save, koji na hipersenzibilan i bolan način proživljava bombardovanje Srbije 1999. godine i grada u kome živi. Njegovu situaciju još više pogoršava odsustvo oca (Miloš Biković), koga je posao odveo daleko, te se zajedno sa majkom (Sara Klimoska) sa njim čuje retko direktnom vezom, a najčešće preko poruka na telefonskoj sekretarici. Mali glumac Jakša Prpić sasvim korektno je odgovorio zadatku da donese hipertrofirani košmar deteta koje nakon jednog šoka zanemi i gubi sluh. Sve vreme dečak traži utočište u zamišljenoj paralelnoj stvarnosti gde je i očev zagrljaj, i kliker, koji kao zalog naklonosti deli sa devojčicom Milicom, ćerkom sveštenika, koju voli, i ti onirični pasaži možda su i najubedljiviji u svojoj filmičnosti. Čak se čini da je bolje da je tih okrepljujućih i epifaničnih slika bilo više (pogotovo ako znamo da je direktor fotografije bio Vladislav Opeljanc) u odnosu na buku aviona, eksplozija i sirena za vazdušnu opasnost i čitavog arsenala karakterističnih motiva i rekvizite za dane divljanja “Milosrdnog anđela”.
I ovaj Radovanovićev film je natopljen pravoslavljem i verom kao poslednjim utočištem pred avetima brutalne stvarnosti u znaku nasilja i gole sile. Lik sveštenika koji ovde donosi Vojin Ćetković značenjski je najbogatiji i najkompleksniji. Reč je o čoveku koji obavlja časno i strpljivo svoju dužnost u vremenu pošasti, gde stadu preti desetkovanje, ali sam često poklekne i zada bolan udarac vlastitoj moralnoj postojanosti. Takođe, u BAUKU postoji čitav spektar uticaja moćnih ruskih stvaralaca od Klimova i Tarkovskog do Alekseja Germana mlađeg i Kirila Serebrenikova. Kada ide njihovim tragovima Radovanović se na najlepši način opušta, uživa i ostavlja kadrove za pamćenje. Druga je stvar koliko su te slike metafora i kinestetički domet sam za sebe, i koliko im nedostaje kohezije da se uklope sa narativom i njegovom snagom.
Osnovni problem BAUKA jeste što mu nedostaju valeri i ubedljiviji zahvat u transponovanju muke koja zadesi Savu i njegovu majku. Fali mu pogođena emocija koja lebdi kao aura nad majkom i sinom ali nikako da se prelije sa platna, čemu ne pomaže ni sugestivna muzika koju je uradio Ace Vaptsarov. Inače vrhunska makedonska glumica Sara Klimoska, koja je blistala u delima Milča Mančevskog i Gorana Stolevskog, ovde kao da je sputana. Njena junakinja je repetitivno nemoćna, kao da joj fali krik nad sudbinom a ne uporna pasivizacija i deprimirajuća nemoć.
BAUK je po redu događanja uvod u zbivanja u ENKLAVI a neki sugestivni prizori poput sahrane u nezahvalnim i užasavajućim okolnostima se rimuju. Ovde je to izvedeno u duhu pomenutog Alekseja Germana mlađeg, sa licima i likovima koji kao da lebde, u nadnaravnom modu, sa puno dima i magle.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
