Review
U junu će biti obeleženo pola veka od početka bioskopskog prikazivanja filma AJKULA, ostvarenja posle koga u američkoj kinematografiji ništa više nije bilo isto. Filmski proizvod je u marketinškom smislu počeo da biva izrazito ambiciozno tretiran, advertajzing je pumpan u raznovrsnim oblicima, način prezentacije i distribucije inovativan i multiplikovan, utvrđen je termin blokbaster, cifre koje prate “razbijače bioskopskih blagajni” idu prema stotinama miliona dolara…
Počela je AJKULA, nastavili dve godine kasnije RATOVI ZVEZDA i ta ambiciozna ekipa stvaralaca se katapultirala u nedosegnute sfere gde i reditelji postaju božanstva poput filmskih starova, istovremeno potpuno marginalizujući neke autore koji su u predstojećim godinama shvatili da njihov zanat i poimanje filmske umetnosti postaju tržišno inferiorni. Magija, avantura, dinamičnost, uzbuđenje, strah, fantazija isporučeni iz kuhinje Stivena Spilberga i Džordža Lukasa postaju komercijalni reper i Holivud dobija tu utilitarnu i pragmatičnu crtu koja je ultimativna i neprikosnovena. Producentska kuća koja ima blokbaster živi i umnožava bogatstvo, pomeraju se granica autorskih i glumačkih honorara. Sve je praktično eksplodiralo a karijere Spilberga i Lukasa dostigle mitske visine, što im je omogućilo da učvrste svoje pozicije praktično za ceo vek, jer su svoj nesumnjivi rediteljski dar pretvorili i u poslovni njuh kroz osnivanje vlastitih producentskih kuća.
Od svih tih tektonskih promena u holivudskoj filmskoj mašineriji koje je prouzrokovala, ponekad se zaboravi koliko je AJKULA stvarno dobar film, vrhunski rolerkoster straha i uzbuđenja, kolosalna borba vodene aždaje i čoveka, neodoljiva i iscrpljujuća krvava kompeticija dve inteligencije, morske psine i ljudi, koji sve svoje iskustvo, naučno poznavanje vrste, anticipaciju i profesionalnu hrabrost stavljaju u službu zaštite stanovnika i turista ostrva Amitija kada se otisnu brodićem “Orka”. Ključni zaplet nastaje jer gradonačelnik (Marej Hamilton), u strahu da će turističko mesto ostati bez dobrih prihoda ukoliko se razglasi u javnosti da smrtonosna ajkula hara vodama kraj popularnih plaža, nije voljan da se preduzmu prave mere u zaštiti ljudi, pa broj stradalih raste.
U Spilbergovom rukopisu, bogatom hrabrošću, inovacijama i mladalačkom lucidnošću, gde ga najviše privlači saspens kao emanacija zavodljivog susreta događaja na platnu i gledaoca u bioskopskom mraku, i što je već superiorno demonstrirao u DUELU (1971), oseća se i strašno uverljiva ozbiljnost i studioznost u komponovanju skoro svakog kadra. Orkestracija straha, od prvih kadrova kada Brodijev (Roj Šajder) pomoćnik pronađe ostatke mrtve devojke koja je posle noćne žurke postala prva žrtva i panike koja se polako širi, uprkos nastojanju gradonačelnika da sve to amortizuje i građane koji bi da posećuju plažu ohrabri, sistematski raste i narkotički dopire do emocija gledalaca. Kada šef policije Brodi, nakon još nekoliko žrtava, ubedi gradsku vlast da je vreme da se plaže zatvore i angažuje profesionalni lovac na ajkule, Kvint (briljantno izdanje prekaljenog Roberta Šoua), svedočimo epskom finalnom obračunu između morske psine i zaštitnika Amitija. U lovu na veliku belu ajkulu pomaže im i morski biolog, Huper (Ričard Drajfus).
Iako je reč o žanrovskom filmu, gde su uzbudljive situacije, iznenađenja i šokantni obrti prima vista, Spilberg je svojoj trojci glavnih likova dao dovoljno prostora da budu i karakteri, da budu živi, živahni i pamtljivi. Šajderov policajac Brodi nas osvaja svojom konstantnom brigom i marljivošću. Kakav je za svoju porodicu, takav je i za mesto čiji je službenik, odan i zaštitnički nastrojen. Iako je sve protiv njega, od umišljenog gradonačelnika, koji je rob ekonomskog napretka i svoje funkcije po cenu ozbiljnih ljudskih žrtava, i činjenice da nikada nije bio ljubitelj mora i njegovog okruženja, Brodi se žrtvuje bez ikakvog predomišljanja kako bi rešio problem. Drajfusov energični morski biolog Huper, iako i sam sav utronjan od straha, daje priči istovremeno nervozu, stručnu potporu ali i humor, uz očiti avanturistički duh i adrenalinski potencijal koji su u njemu dugo čučali. Jedini koji ulazi bez straha u obračun sa ajkulom je Šouov Kvint, koji svoje dugogodišnje rvanje sa morskim psima hoće da okruni jednim gigantskim primerkom, ali to i dobro naplati. Ako negde i ima mrvice straha, ubija ih rumom i duhovitim pesmama što ga kao starog i vitalnog morskog vuka čeliči. Njegova “Orka”, iako je gotovo neravnopravna u sudaru sa velikom ajkulom, puna je svih potrebnih alata i oruđa za suprotstavljanje nemani. Jednu od ključnih uloga odigraće žuta plastična burad (u uzburkanom moru, osim što imaju funkciju rekvizite, tretiraju se maltene kao i koreografski detalj), koja će im pomoći da markiraju čudovište, koje je često umelo da se poigrava sa svojim lovcima, i iznebuha se pojavljuje i nestaje.
Nema sumnje da je AJKULA nedosegnuti dizaster hit, u svojoj oblasti neprikosnoven, jer to nisu učinili ni direktni nastavci ni na desetine sličnih sadržaja, od kojih samo poslednjih nekoliko godina svedočimo nekim od najglupljih i najispraznijih filmova generalno u ponudi.
Muzika Džona Vilijamsa je postala sinonim za zvučno dočaravanje bliske opasnosti, a fotografija Bila Batlera razigrana i dinamična u građenju svih vizuelnih aspekata strave koja atakuje. Montaža Verne Filds je, naravno, perfektna.
Rađena prema istoimenom romanu Pitera Benčlija (koji je i scenarista, zajedno sa Karlom Gotlibom), AJKULA je na uloženih 9 miliona dolara donela fascinantnih 476,5 miliona dolara.
Sreću da otkupi takvu zlatnu koku za domaće bioskopsko tržište imala je sarajevska Kinema, jedan od impresivnih ex ju distributera.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
