Antihrist (2009)

Prvo moram da stavim ogradu u pogledu sopstvenog viđenja u vezi sa jednom od priča koje čine osnov za scenario, a to je priča o tri prosjaka, jer sam proguglao da vidim da li postoji kakav mit, pošto za njega nisam čuo, a na koji bi Trir direktno referirao i našao intervju samog Trira gde kaže da ga nema, da je, možda, u pitanju njegov mit… Oprostite mi, ne znam šta činim, sa ciničnim kikotanjem, posle tih reči, kako je intervju opisan. Ne verujem mu da nije znao šta čini, ali verujem da prethodnog mita nema…

Postoji nečija paralela o Tri kralja i Hristovom rođenju, ali mislim da to nije imao na umu, gde su životinje dovedene po inverziji kojoj je satanizam sklon u poziciju kraljeva pre Hristovog rođenja, ali je takvo tumačenje nategnuto i ne shvatam film tako, u sklopu svega ostalog. Previše jeftino deluje.

Prolog u sloumoušnu i crno beloj tehnici, praktično paralelno montiran koitus sa mesečarenjem koje zavrsava smrću deteta, snimljen je odlično, frapantno i ciljno na početku, kako bi onaj ko može da podnese film preostao u sali, a onaj ko ne može momentalno napustio salu.  Ko je ostao „u sali“, ja jesam, jer sam video i čuo mnogo gore, mada priznajem nikada ovako čudovišno lepo prikazano, dobija nagradu i(li) kaznu u ostatku filma.

Bitni momenti za mene, u prologu:

Totalan prikaz penilno-vaginalnog kontakta, mesto na kom koitiraju, prvo pod tušem, posle u krevetu, obaranje flaše s votkom i ostalih stvari oko njih kao znak gubitka kontrole, dete prisustvuje primalnoj sceni, penje se na sto, obara statue i skače u trenutku majčinog orgazma.

Grief, sledeće poglavlje, počinje opisom reaktivne depresije kod majke… Izjavljuje da je njena reaktivna depresija, po kojoj je prvo tretira lekar medikamentima, atipična. Muž, terapeut, ali izgleda bez ovlašćenja da propisuje medikamente, krši pravila struke i to iz arogancije kojoj jeste sklon, ali i ljubavi prema svojoj ženi, znajući da dalje kljukanje lekovima ne rešava problem i kreće jedino gde može, u njenu terapiju i to tako što želi da je provede kroz period reaktivne depresije psihoanalizom, ako bi se kako tako osposobila za dalji život. Odbija atipičnost na koju ukazuje lekar.

Ona prvo postavlja pitanje sopstvene krivice za smrt deteta. Njene krivice nema više nego muževljeve, odnosno po prologu, nema je uopšte. Ovo zato što dete nije bilo „zbunjeno“ primalnom scenom, te se usled traume odlučilo da prošeta kroz prozor, jer je suviše mlado da shvati šta se tu dešava. Sve što je dete shvatilo mesečareći jeste da su roditelji koje traži privremeno nedostupni, a pošto voli da se kreće slobodno i kad je budno, i kad mesečari, što kasnije vidimo, menja prvi cilj i koristi priliku i ide do prozora, koji je propisno zaštićen. Stvar kod pada kroz prozor bi bila dosledno filmski izvedena da je zakoračilo u prazan prostor, ali je nemoguce naterati dete da to odglumi. Može samo da skoči nekom u naručje pri snimanju, što je i snimljeno. Skok je odluka koju donosi i u svesnom stanju i mesečareći, ali ne verujem da bi mesečareći donelo odluku na skok, pa je tu stvar malo neprecizna. Jer, ako samo želi da prođe kroz prozor, a pojma nema koliko je to opasno, ni na javi, onda će zakoračiti i kad mesečari, dok ukoliko zna koliko je to opasno na javi, nema odluke na skok ni prilikom mesečarenja.

Kako bilo da bilo, muž je oslobađa krivice i ukida joj jedan od razloga za depresiju. Dalje, ona ga krivi za emocionalnu distancu i bezosecajnost, jer je uslišio njenu želju da sa detetom ostane sama u vikendici zarad disertacije,  koju je nazvao površnom. Istina je da ona distancu oseća znatno pre toga, da ona verovatno i postoji, i da je u početku blefirala da želi sama u šumu sa detetom, kako bi mu u inat pokazala da je u stanju da bude još u većoj distanci prema njemu.  Kao terapeut i muž, prihvata krivicu što nije mogao da joj čita misli. Disertaciju je nazvao površnom-ona shvata da je ona sama površna u njegovim očima, a za disertaciju kaže da je i njoj postala površna pošto ju je on površnom imenovao. Ovde je bitna njena ispoljena nesigurnost u sopstvene vrednosti, koja dovodi u pitanje i iskrenost partnerskog odnosa i slabost koja je tera da po mišljenje o svom radu ide njemu.

Skinuta s lekova, dobija napade panike, i mnoge interesantne stvari izbijaju na videlo. Prvo, anksioznost je moguća, ali atipična reakcija u reaktivnoj depresiji, koliko ja mogu da shvatim i da se setim iz svog poznavanja, ali muž joj saopštava da je uobičajena reakcija u pitanju kako bi je smirio i kreće u potragu za pravim razlozima anksioznosti, jer oni nemaju veze s reaktivnom depresijom. Spava s njom kako bi je umirio, što je totalna greška, ne može da odoli iz ljubavi, ali zna kakve posledice to sve može da povuče po nju. Suviše je arogantan da shvati da će to biti posledice po njega i to je jedan od najlepših obrta u filmu.

U hipnozi isplivava vikendica, t.j. šuma, koje se plaši i krecu u sumu. Ona bezi preko mesta kojih se plaši u viziji koju ima u hipnozi, a on uočava čudno kretanje lišća i srnu koja se porađa u hodu.

Veoma bitan trenutak, jer ono što vidi utiče na to kako posmatra sopstvenu ženu kao biće koje je rodilo. Prisustvuje porađanju bambija, ali to kod njega izaziva ljuljanje dotadašnjeg racionalnog svetonazora, jer ne može da objasni šta konkretno oseća prema viđenom. Napisaću kasnije zašto mi je ovo bitno.

Tu je valjda početak poglavlja Pain (Chaos reigns).

Haos u stvari kreće da vlada kod njega. Doveden u Eden (Raj, cinizam Trira), prvo se drži pravila struke i izlaganjem ženu oslobađa strahova vezanih za hodanje po travi, i tako dalje, ali se sam isteruje iz pameti od žirova po krovu, parazita koji su mu sisali krv sa ruke i najvise same zene, koja pominje Satanu i prirodu kao njegovu crkvu, vetar kao njegov dah, itd. Pile koje ispada iz gnezda, mravi po njemu, soko koji ga ždere, odvratni su i inače, a ženu koja je ostala bez deteta još i više potresaju, jer je simbolika jasna. Žena u određenom trenutku uspeva da imenuje sve strahove i da ih se oslobodi, ali on shvata u kakvoj je psihičkoj krizi bila za bivstvovanja tu prošlog leta odlaskom na tavan, da se toliko pogubila da je prema fotografijama u određenom trenutku postala potpuno inertna na dečiji plač, otud deformitet. Beleške su bitne, one su presudne u momentu kada vidi da ona pišući gubi svaku nit, t.j. da misli da piše, prestravi se, ali opet je iz ljubavi ne spakuje u kola i otera u grad na lečenje. Jer, ona je iz toga izašla, to nije ubilo dete i pitanje je za njega da li je sve što vidi ludilo ili zaista prava Priroda žene. Dalje, njena priča da čuje plač deteta koje ne plače, koju on racionalizije, zbog čega ga ona prezire i napada, takođe je bitna. Taj plač može biti plač od pogrešno vezanih cipela, a dete je plakalo dok nije oguglalo na bol. Pitanje je kad ga majka čuje, ili da li može plač uopšte da poveže s detetom, svojim detetom. Ima i ona varijanta da je žena posle rađanja uvek delom pažnje odsutna kako bi čula eventualni plač deteta, što je možda podela pažnje kakvu kao deo materinstva ona kao intelektualac nije u stanju da podnese, pa halucinira. I tu kaže: razlozi za ubijanje žena leže u činjenici da njihovim telima rukovodi Priroda, Đavolja crkva. Teza rada je pobijena na sopstvenom primeru shvata kakva vrsta sile njom rukovodi. Priroda, a priroda nije sistem, priroda je Haos, entropija. To i on shvata, kad mu saopšti lisica koja ždere svoju utrobu (ovde u okviru price o autodestrukciji, t.j.tanatalnom, iako ima i drugih tumačenja, ali ne u ovom kontekstu, videti Gojinog Saturna), s tim što tada on halucinira.

Scena masturbacije pod drvetom koju on prekida i opsluži je kad joj je potrebno govori o njenom totalnom predavanju nagonima, t. j. totalnom oslobođenju u Haosu. Žene koje izviru pod zilama drveta bitne su u sklopu poslednje scene, to sto izviru iz zemlje (majka Gea, valjda, pre samog Hronosa, starije od najstarijeg, mit nad mitovima) vidljive u nagim telima, bez lica.

Despair (Gynocide), vika i dreka “Ostavićeš me”, scena sa krvlju kao ejakulatom, probijanje noge i prikačinjanje tega,  izuzetne su. Prvo, isplivavaju ostali strahovi iz nje – ne biti ostavljena, na prvom mestu, ne biti sama. Kad koitiram, nisam sama, kad svršavam, ne znam gde sam, sve zaboravljam, nisam sama, tamo sam gde treba da budem, to je moj cilj, postaje ga svesna. Krv kao ejakulat nije tu slučajno, udarac drvetom da bi se to tobože postiglo je nužno rešenje….Krv kao ejakulat je deo ženskih seksualnih fantazija, i to ne SM tipa, već upravo slobodnih seksualnih fantazija, opet koliko se secam iz poznavanja bečkog vrača… Teg na nozi je tu da se osigura da neće biti ostavljena. Frojd je mrtav, što ona kaže, cinično, u lucidnom intervalu, iz prethodnog poglavlja, ja tumačim ovako: Frojd nema pojma o ženama, a ne snovi nisu bitni…

Inače,u lucidnom intervalu odriče Frojda, ali ga u ponašanju sledi, bar u bitnom delu.

U ostvarenju svih svojih instikata – našla sam oplođivača koji ejakulira sopstvenu krv, vezala ga za sebe ovim tegom da ne bih bila sama, imam kako da se oslobodim od sećanja kroz Malu smrt, dešava se upravo suprotno-pošto je ostvarila sve što je htela u datom trenutku, u pokajanju hvata makaze i uklanja sopstveni klitoris, jer videvši šta je uradila i čemu ne može da se odupre, dolazi do zaključka da je potreba za seksualnim zadovoljenjem žene, tzv. Malom smrću, suština svih problema. U nekim islamskim zemljama su došli do istih zaključaka i ranije, pa su učinili što mogu da suzbiju žensku prirodu.

Svejedno, i pošto se obreže, a on proba da beži, zariva mu te iste makaze ne da ga ubije, nego da ga zadrži,kao što ga prethodno zakopa u rupi, pa mu iskopa otvor za vazduh, jer ne sme da bude sama, on je ne sme ostaviti, etc.

Najfiniji prikaz ludila,t.j. potpune slobode koji sam ikad video i prvi prikaz potpune ženske slobode, kakvom je Trir zamišlja, jer kao ni Frojd, nema pojma o ženama. A nemam ni ja. A ne verujem ni da same žene imaju, o razlozima kasnije, tako da je još uvek svaki prikaz legitiman.

Gynocide, scena davljenja, veoma je bitna. On je od početka samo sredstvo. Ubija je ne jer on tako želi, on to ne želi, ubija je jer ona tako želi, na podsvesnom nivou. Koliko dugo to želi? Od trenutka kada je osetila distancu prema njemu, i kad je osetila da ima distance prema detetu. Počela je na podsvesnom nivou da ga shvata kao lošeg oplođivača, pružaoca Malih smrti, zaštitnika deteta. Njoj je potreban trajni zaborav, trajno isključenje. On to shvata i pruža joj to što želi, jer njoj nema puta u tzv. Normalu po osvescenju svih instikata i prozivljenoj slobodi, a i njemu nema puta u normalu, posle svih događaja koje je uzrokovao otkako je skinuo s lekova i izvukao iz bolnice. Ubija jer se kaje. Ubija i sebe s njom.

U poslednjem poglavlju postoji scena falsifikovanog prologa, koja predstavlja njenu fantaziju – ona vidi šta dete radi na stolu, dok koitira s mužem, i ne sprečava ga da zakorači kroz prozor, posto prethodno obori statue tri prosjaka. Bitno. Uspeva da racionalizuje sopstvenu sudbinu zadavljene žene, ženoubistvo. To za nju postaje istina, jer su statue prosjaka tu, a ona ih je tu donela radeci na disertaciji. Zasluzuje smrt, tako misli, dok zapravo samo želi trajno spajanje s iskustvom Male smrti, smrti na parče, s mužem koji nije distanciran, koji neće ostaviti ni nju ni dete. Zaborav Male smrti je privremen – njoj je potreban trajan Zaborav, i treba joj od distanciranja s mužem, a smrt deteta usled totalnog isključenja kako bi kroz intenzivnu Malu smrt izbegla da traži Veliku, dodatni je razlog, opravdanje i okidač za njenu slobodu, t.j. ludilo. Paradoksalno, dete je za nju na prvom mestu, zato kroz intenzivne orgazme traži način da ostane u životu i ne podlegne podsvesnoj  potrebi za Velikom smrću usled distance s mužem,  sve vreme do  smrti deteta upravo u tom trenutku intenzivnog orgazma – posle toga, postaje sama sebi najstarija, sve dok kroz malu smrt sa fiksiranim oplođivačem ne dođe do novog deteta, koje će postati starije od nje.

Na „mističkom“ nivou, on sve to shvata videvši način na koji se srna porađa krajem prvog poglavlja, uglavnom nezainteresovano se porađa, a bambi je izgleda mrtvorođenče.

Poslednja scena, mnoštvo žena koje hodaju ka njemu zamućenih lica, jeste muževljevo novo poimanje ženskog roda – postoje, na način životinja, lica su nebitna, jer se ne razlikuju međusobno, a to po čemu se ne razlikuju imao je prilike da doživi kroz ceo film, pa shvata da je pod drvetom opslužio ne nju, no celi ženski rod, t.j. Otelotvorenje majke Gee, i strah ga je. Poslednja scena pomalo liči na slike Brojgela starijeg, ne slučajno.

Ako dosad deluje da sam prepričavao film i otkrivao toplu vodu, kažem da sam sve to uradio s ciljem da sledim osnovnu psihoanalitičku nit, onako kako sam je doživeo.

Film se bavi ženskom prirodom. Smrt deteta je samo potreban okidač da stvari izađu na videlo.

Trir, po Frojdu, smatra sledeće:

–         Osnovno egzistencijalno stanje genitalno zdrave žene je strah od samoće i nereprodukcije. Motivi za postupanja u skladu sa navedenim strahovima su ravnopravni do rađanja potomstva, posle čega protektivni motiv u odnosu na potomstvo preteže, što je diskutabilno i po filmu, a i inače.

–        Emotivno-seksualna bliskost, t.j.pobeda nad samoćom, ujedno je i pobeda nad nereprodukcijom i na podsvesnom nivou, žena se vezuje za muškarca koji joj pruža orgazme, jer isti rešavaju oba straha pokretača. Kažem, rešavaju, ali nikada ne oslobađaju od strahova pokretača, jer bi inače zamrla psihodinamika i žena ne funkcioniše.

–       Rešenje je u prirodi ženskih orgazama. Opisuju ih kao Male smrti, jer istodobno aktiviraju oba nagona po Frojdu, i Eros i Tanatos, s tim da kod žena, po Triru i možda samo u konkretnom slučaju naše junakinje, preteže Tanatos.

–        Junakinja proživljava krizu bliskosti, umišljenu ili stvarnu. Strahovi se aktiviraju i ona ih prvo potencira većom distancom kako bi ih pobedila odlaskom u Eden s detetom. Ne uspeva i dolazi na granicu psihoze (vapaji umirućih žireva, stalno razmišljanje o smrti kao načelu Prirode, tema kojom se bavi)

–       Na podsvesnom nivou, paradoksalno, ona meru potrebne bliskosti s mužem, koju vidi kroz orgazam, doživljava sve više tanatalno i pošto muža nema misli da je nedostatak Male smrti čini samom i nesposobnom za brigu o potomstvu. Pošto nema redovnih iskustava Male smrti, stvar se akumulira i pogoršava, jer njeni budući orgazmi s mužem postaju intenzivniji u svom Tanatalnom delu, do mere potpunih isključenja.

–        U toj situaciji, u trenutku kada je potpuno isključena, dešava se stvar sa detetom i počinje krivica koja traži Zaborav, a on je opet u Maloj smrti, čime je muž zapravo „leči“, pošto je oslobodi realne krivice za smrt deteta. Ali, ona podsvesno želi potpuni Zaborav, iskustvo Velike smrti.

–         Muž raskrinkava strah po strah, dok ne shvati da se žena plaši “sebe“. To je pogrešno, istina je da se ona plašila i u šumi s detetom bez njega i Male smrti, dakle samoće i opasnosti po porod. On mora da konkretizuje strah, jer je idiot, koji ne shvata da je strah njeno egz. stanje, da je njime definisana.

–        Po smrti deteta, u šumi s mužem, prvo se ničega ne plaši, a zatim je preostali strah da će je ostaviti preplavljuje, prvo se leči kroz orgazme, do krvavog ejakulata i grubog seksa sa šamaranjem, a zatim, po ostvatrenju instikata, pošto je dovoljno zadovoljna da može „racionalno“ da misli, odstranjuje klitoris jer tu pogrešno locira uzrok problema, u potrebi za zadovoljstvom, dok je problem u strahu.

–        Na kraju, muž je davi, daje joj zadovoljstvo Velike smrti i razrešava straha.

Trir, po ovome, nije ženomrzac. Bira i prikazuje ekstremnu situaciju kako bi bio jasan, ali je problem u ubeđenosti da je u pravu, i on i Frojd pre njega. Inače sam se naslušao teorija po kojoj su žene u vlasti prirode zbog mesečnih ciklusa, koji se višestruko reflektuju na psihički život, pa porođaji, trudnoće… Haotične i iracionalne u Majci prirodi, Đavoljoj crkvi.

Slažem se sa Trirom da je Priroda, sa ljudske tačke gledišta, Haos. Ne slažem se da je u vlasti đavola.

Slažem se sa Trirom da muškarac nije biće Prirode.

Ali, nije ni žena.

Nema ništa prirodno u čoveku, u to verujem.

Osnovna vrednost filma je što se bavi pitanjem ženske seksualnosti i to što je korektno snimljen.

Prolog, scene nasilja i seksa su uverljive, imaju kredibilitet. Osnovna psihoanaliticka postavka na kojoj leži film je dosledno reprezentovana, odnosno  ono što je pokazao je artikulisano na pravi, bespoštedan,  način. Stil je Trirov.

Osnovna mana je što želi da da konačan odgovor na pitanje odozgo.

Ovo zato što je sve što znamo o seksualnosti došlo od muškaraca koji su uglavnom proučavali muškarce i žene, ili žena koje su proučavale žene i muškarce na temelju teorija i u patrijarhalnom modelu stvorenom od muškaraca. Da bismo nešto shvatili o Prirodi ženske seksualnosti, u kvalitetnom smislu, ne u smislu kako ih odvući u krevet, što muškarce poglavito zanima, treba rekonstruisati porodični model iz patrijarhalnog u polno neutralan, tako da ženske teorije o seksualnosti ne budu i manifesti oslobođenja. Po oslobođenju, mogu da zamislim nekakvu ravnopravnu ženu sa muškarcem koja će odraditi posao koji je Frojd uradio za muškarce. Dotle, mislim da znamo ponešto o ženskoj seksualnosti iz ugla patrijarhalnog modela, ali da je to pervertovano u odnosu na idealno stanje stvari u ravnopravnosti.  A i ovo što znamo o muškoj seksualnosti, gde znamo više, znamo iz istog tog ugla, ugla povlašćenih, ali i ugla ravnopravnih koji ne dokazuju ravnopravnost, jer ne možeš biti povlašćen ako se prethodno ne osećaš ravnopravnim.

Film je posvecen Tarkovskom.

Gledao sam nekoliko njegovih filmova, Trir je režirao u svom stilu, a u maniru i citatu na njega ovaj film.

U filmu Ogledalo postoji kadar gde vetar njiše žito. Ne zna se poreklo vetra. Mistična je, ali ne izaziva strah.

Ogledalo je takodje intimisticki film kao i ovaj, ali neuporedivo bolji.

Takođe i scene pozara postoje u Ogledalu, i surov psihoanaliticki prikaz rodjene majke.

U Rubljovu postoje prikazi prirode, kao i u Stalkeru, ali nigde strah od nje ne bije.

U Rubljovu postoji scena paganske svecanosti gde nage zene slave Majku Prirodu i scena vezanog muskarca, monaha Rubljova, koji to gleda kao Odisej sto slusa nimfe na brodu, ali to u Rubljovu za mene nema seksualnu konotaciju, koliko god cudno zvucalo. Ovde ima.

Dalje, Tarkovski se sam jednom prilikom izjasnio da je imao odresene ruke da snimi i fake koitus ukoliko to zeli, jos u sssr-u, pa i na zapadu, ali je rekao da necemu toliko intimnom ne zeli da pristupi, jer nema nacina da vodjenje ljubavi bude verodostojno na filmu i u hardcore-u, onako kako on taj cin vidi. Trir, da veze publiku, prvo nam predstavi Vilijama Dafoa u punoj veličini i slavi…

Tako da je pozivanje na Tarkovskog i posveta istom za mene dodatna jeftina blasfemija, pored naslova, koji je besmislen, jer satana sa ovim filmom, majkom prirodom i zenskom prirodom ima veze jedino u zenomrzackim latentno homoseksualnim pseudohriscanskim tumacenjima, sto je Trir i zeleo, ako bi privukao gledaoce. Blasfemija u odnosu na Tarkovskog se sastoji u tome sto Tarkovski jeste mistican, ergo neobjasnjiv, dok je Trir provaljiv. Mistika Tarkovskog ide iz ejdetske slike koju ti prenese kao da je tvoja i stvori osecaj koji ne mozes da objasnis recima,tzv. mistika Trira je mistika horora i mozes da kazes samo da si se uplasio.

Sve zajedno, ipak hrabro i dobro, s tim da je mogao da postavi vise pitanja da odgovara neko posle njega, a da manje pametuje, sto se verovatno odnosi i na mene na kraju ovog prikaza.

Od 1 do 10 na skali, dajem mu 9 za temu, 9 za glumu, 7 za reziju (ispao smesan pozivajuci se na Tarkovskog, ali ipak stigao kud je naumio, Prolog za sebe 10 zasluzuje), 10 za fotografiju, 8 za montazu i aktuelnost, jedva 6 za znacenje i inovativnost u obradi teme.

Ako postoji nesto satanisticko u ovom filmu, to je na spekulativnom nivou, nije jasno izrazeno:

Mozda je ceo film snimljen kako bi prikazao da je Eden Eden samo ako u njemu nema dece, a nije ih nikada ni bilo, po Bibliji…

Što za raj prepoznajemo u svom zivotu, konacno spajanje po Platonu odvojenih polovina istog bica, izgon dobija kao kaznu kad posledica spajanja nastupi…

Sadizam Gospoda kao muskog načela koje je prividno nadvladalo Prirodu kao žensko…

To je poslednja otrovna strelica Larsa fon Trira i najopasnije tumacenje!