Goran Jovanović: Gospodine Sviličiću, dugo nema Vašeg filma, to jest filma sa Vašim rediteljskim potpisom. Poštovaoci Vašeg dela su zaista nestrpljivi da vide nešto novo, ali od filma GLAS iz 2019. godine toga nema. Da li se nešto kuva, da li se nešto priprema ili ako je već spremno, gde su zapravo prepreke?
Ognjen Sviličić: Ja pripremam film koji se zove NIVO TOLERANCIJE i to će verovatno da bude srpsko-francuska koprodukcija. Videćemo kako stoje stvari sa novcem. Film nije prošao na hrvatskom fondu. Mislim da je problem hrvatskog fonda, ili možda nije problem, što su jednu generaciju filmaša zanemarili. Mislim da općenito postoji jedna nebriga za kulturni proizvod pa je to dio tog problema. Da ne ulazim sada u to. Ja pripremam film koji se tako zove i koji sada moram da snimim van zemlje čiji pasoš još uvek imam. Tako da ću probati naći novce u drugim zemljama Evrope. U filmu se radi o dvojici policajaca koji sprovode klinca od 19 godina na robiju od 40 godina. Inače, klinac je ubio dilera i priča je o tome kako oni zapravo voze tog dečaka i dok ga voze shvate da on nije kriv. I ne mogu ga oslobodit, ali mogu mu pomoći da što lakše preboli taj zatvor i uspostavljaju neku emotivnu vezu sa svojim zatvorenikom. Film se cio dešava u kombiju u toku jedne noći. I to je zapravo tema tog filma i sada sam zapravo u procesu i prevođenja scenarija. Imam i njemačkog partnera i tako dalje. Možda jest sve teže snimat filmove u našoj regiji koji nisu ili komedije ili biografski filmovi.
Goran Jovanović: Malo čudi ta situacija da čovek u našem podneblju, mislim i na regiju ili na ono što Vi označavate kao jugoslovensko podneblje, koji ima takve reference, a Vaši filmovi su bili i u programima Berlinskog (ARMIN, 2007) i Venecijanskog festivala (TAKVA SU PRAVILA, 2016), mora stalno iznova da se dokazuje kao da te reference iz sveta, taj refleks koji je odraz onoga kako razmišlja prava, umetnička, stručna filmska javnost ne znače ništa i da se stalno iznova mučno bori za novi projekat.
Ognjen Sviličić; Problem te percepcije kada imate te filmove koji su bili uspešni u inozemstvu, probelm je da se to u vašoj zemlji najčešće tretira kao izdaja. Vrlo se često inozemni uspeh pogotovo filma tretira na način kao da ste vi ponudili Zapadu, a uglavnom se radi o zapadnim zemljama nešto… Ja sa za film TAKVA SU PRAVILA dobijao kritike da sam zapravo Hrvatsku predstavio kao Rumunjsku. I jednostavno ljudi imaju takvu percepciju. Isto tako, to je izlika kolegama koji su manje ili više zavidni na tako nešto, pa to ne funkcionira. I mislim da je to problem. Imamo, recimo, poznati slučaj mog pijatelja i suradnika Damjana Kozolea, tako da nisam ja jedini koji tako prolazi. Isto tako i drugi bliski prijatelji… Ni Srdan Golubović nije prošao sa filmom, nakon ostvarenja OTAC, recimo. A Damjan Kozole je imao izvrstan film REZERVNI DELOVI. Sada je bila retrospekcija slovenskog filma i mi gledamo sa par prijatelja i kažemo ovo je genijalan film. A on kaže publici kada je izašao nakon što je završila projekcija, u Sloveniji su mi posvetili desetak stranica u Delu, a niko nije napisao ni jednu lijepu riječ o tom filmu. Takve i slične stvari su se meni dešavale sa mojim filmovima. Jugoslavija je bila zemlja koja je taj inozemni uspjeh držala kao malo vode na dlanu. Čak kad bi neko bio antidržavni element poput Žike Pavlovića, kada bi on dobio nagradu u Berlinu ili Venciji, to je bilo slavljeno. Mislim da je tu problem. Mislim da su naše male sredine postale užasno provincijalne. Hrvatskim autorima, a u ovom slučaju pričam o njima, da ne diram ostale, jer najbolje znam tu sredinu, je puno lakše zatvorit se unutar Pulskog festivala, da nemate uljeza koji dolazi sa inozemnim uspjehom na taj festival, jer im to dosta kvari dojam.
Goran Jovanović: A onda izazivate podozrivost kolega koji nemaju nikakve šanse da dopru do takvog nivoa.
Ognjen Sviličić: Pa gledajte, ja sam siguran da većina Hrvata misli da sam imao debele veze kad su moji filmovi bili u Berlinu i Veneciji. Ja mislim da to većina ljudi misli, ali to im je isprika za njihove neuspjehe.
Goran Jovanović: Kada već pominjemo festivale mene ipak zapanjuje činjenica da, a evo recimo da se sada fokusiram na srpsku kinemtaografiju, da već više od dve decenija nemamo film u glavnom programu nekog od ova tri elitna festivala (Kan, Berlin, Venecija). Pričali smo da ima filmova sa ovih prostora u bočnim programima, ali nas nema u glavnom takmičarskom. Srpski film tamo ne može da kroči još od NEBESKE UDICE Ljubiše Samardžića (Berlinale, 2000. godine). Gde je kvaka za taj ulazak, šta se dešava, kako se nametnuti? Jer bez obzira šta Vi mislite i kažete za neku unutrašnju percepciju i sujete, apsolutno je vredan trag kada neki film dođe do glavne takmičarske selekcije velikog festivala.
Ognjen Sviličić: Kada se pojavio spomenuti Samaradžićev film, ja nisam bio njiime oduševljen. Zadnji hrvatski film je bio SVJEDOCI Vinka Brešana, a zadnji slovenski već pominjani REZERVNI DELOVI Damjana Kozolea. Ja mislim da sam ulazak u veliki festival, u njegov glavni program, ovisi o više stvari. Mislim da je prva stvar da vi ne pitate šta oni mogu meni dati, nego šta ja moram njima dati. Ako vi želite napraviti takav film, onda morate ponuditi nešto što je cijelom svijetu vrlo jasno i da znaju o čemu se tu radi. Da nema ovih tajni, gde nešto ostane nedorečeno. Mislim da ti veliki festivali vole dorečene filmove. Ja nisam uspio napraviti takav, a pitanje je i da li ću. Ali ja ne mislim da cilj naših autora treba biti projektovanje da film završi na neka od ta tri festivala, koje onda završi fetišiziranjem nagrada sa tih festivala. Ja mislim da je puno bitnije za naše autore napraviti film koji se onda unutar svjetske zajednice filmaša prepoznaje i koji ga gledaju. Nažalost, malo je takvih filmova. Vrlo često nam se dogodi da film koji čak ne uđe u glavni program i ne dobije glavnu nagradu bude ipak prepoznat. To je moja teorija za koju nisam nisam siguran da je točna. Ali, mogu vam dati primjer filma koji se pojavio prije sedam, osam godina, OH BOY, njemački film. On je postao kultni njemački film. On je bio u Karlovim Varima i dobio je nagradu za najbolju režiju. Nije bio među ova tri najbolja. Ja mislim da se to promijenilo. Veliki festivali traže veliku medijsku pozornost. Veliku medijsku pozornost vi možete dobiti ili sa velikim zvijezdama ili sa nekom velikom temom kao što je ima NEBESKA UDICA, u tom trenutku jako aktuelna, ili morate imati genijalan film. Ajmo mi govoriti šta mi moramo napraviti. Da li se u nas pojavio neki genijalan film? Nije. Prije svega ja nisam napravio genijalan film. Ja sam napravio film sa puno grešaka, puno rupa, i znam da realno nijedan nije mogao završiti u glavnom programu velikog festivala. Da, ali ja sam možda imao malo više sreće. Možda. Prije svega, moraju se autori zapitat što ja ne radim toliko dobro da bi me cijeli svijet mogao gledat, s obzirom da govorimo o cijelom svijetu. Ja mislim da se uglavnom dogodi sljedeće: kada idete projektovati film za velike festivale, on obično ne uđe. Ja mislim da jedino što čovjek treba slušat, koliko god to zvučalo otrcano, samo sebe. Jer dok vi napravite film za veliki festival, prođe vam ta moda. Dakle, ja sad mislim da se snimaju filmovi o automobilskim utrkama, pa idem da ja napravim tako nešto. Za tri godine se snimaju filmovi o trkama pasa, a ovo prethodno je već završeno.
Goran Jovanović: Bez obzira što već petu godinu niste stigli do vlastite režije, Vi ste i te kako prisutni jer imate jedan dragoceni rukopis i dar, pa kruži ta priča da ako hoćeš da se scenaristički proizvod dobro zaokruži, čak i ako je neko drugi inicijalno krenuo u priču, pozovi Ognjena Sviličića radi završnice, radi oblikovanja, radi jedne estetske ubedljivosti.
Ognjen Sviličić: Hvala. Ja ću malo da se našalim, ja sam tu kao Mr. Vulf iz PULP FICTIONA. Njega zovu kao velikog majstora, ali im on kaže najočitije stvari. Znači, samo treba neko da im to kaže. Ja sam taj Mr. Vulf koji dođe i autorima govori što je već svima jasno. Ali je to morao neko da kaže. Vrlo često je upravo tako. Pišem dosta, uživam u tom i to volim jer imate mogućnost da radite posao iz svog doma. A opet ste na raznim mjestima duhom, jer pišete. Nisam najplaćeniji evropski scenarist, ali sam možda najraznovrsniji. Ja mislim da ćete malo naći ljudi koji su kao scenaristi sarađivali s jedne strane sa Draganom Bjelogrlićem, koji je populist, a s druge strane sa Šarunasom Bartasom. Mislim da ne postoje dva odvojenija spoja evropske kiinematografije. Ali ono što ja volim da radim, a sada smo pomenuli recimo ta dva autora veoma važna svako u svojoj zemlji, jeste da oni svi imaju težnju da se radi priča. I priča je ono što nas povezuje. Ja mislim da je bit film scenarij. Vi ste kritičar i onda ćemo se uvijek sporiti. Ja ću se možda i posvadit s vama o teoriji da je film slika. Ja mislim da slika uvijek priča priču. Vi kada vidite čuvene slike, kao što je ”Gospođice iz Avinjona”, unutra je priča. Bez priče stvar ne postoji. Ja smatram da je bit filma scenarij, kao što je Hičkok rekao. Ja se toga pokušavam držati i zato kada radim sa svojim kolegama uživam kao da radim svoj film. Volim da se ispoštuje ono o čemu smo svi ovisni, što nam je u krvi, a to je da nakon što pojedemo, sjedimo oko vatre i neko nam priča priču. Time se ja bavim.
Goran Jovanović: Kada to pominjemo i kada su u pitanju oni predlošci koje ste radili za druge reditelje, sa kojim naslovima ste Vi lično zadovoljni, a zaista je bogat taj opus što se tiče saradnje?
Ognjen Sviličić: To je uvijek malo čudno, jer je čovjek možda malo zadovoljniji s nečim što je bilo u zapećku ili tako negdje. Mogu pomenuti filmove koji su jako dobro prošli kao što je SLOVENKA od Kozolea ili OTAC od Srdana Golubovića. SLOVENKA je bila jako poznata i gldedana, čak su u Brazilu bile demonstracije protiv tog filma zbog toga jer tako tretira prostituciju. On je nevjerojatno postao poznat. Uz filmove koji su veoma dobro prošli, tu su naravno i ČUVARI FORMULE ili NOĆNI ŽIVOT od Kozolea. Ali, film na kome sam ja surađivao, a koji je bio gledan od početka, to je hrvatski film METASTAZE Branka Šmita. Ja toliko volim taj film….
Goran Jovanović: Srpski filmofili i kritičari ga takođe obožavaju.
Ognjen Sviličić: …počnem da gledam na videu da neke šale iz filma pogledam još koji put uz sendvič, i onda vidim da moje ime piše na kraju i ne mogu vjerovat da sam ja to napisao. To mi je film koji uvijek rado ponovo pogledam.
Goran Jovanović: Završićemo ovaj razgovor pričom vezanom za Leskovac. Več treću godinu ste ovde selektor glavnog programa na festivalu LIFFE. Čini mi se da se Vaš pečat i te kao oseća, uz jedno ogromno poznavanje. Vi niste u celoj toj priči i zaposlenosti oko Vašeg autorstva, zapostavili ono što se generalno stvara, te i te kako kako imate uvid i pravite presek onoga što se dešava na ovim prostorima u regionu.
Ognjen Sviličić: Mislim da je jako bitno da budemo pošteni. Ovaj festival ima izuzetno dobre osnove. Ima grad, ima gostoprimstvo, ima dobru organizaciju. Zašto mislim da čak ima bolju organizaciju nego čak neki drugi festivali? Zbog toga što je jug Srbije, barem apostrofiran u ovoj regiji kao provincija. Baš da bi se dokazalo da nije tako, ovaj festival radi neke stvari bolje nego neki festivali koji su dugotrajniji. To je jedna stvar. Ono što je takođe bitno je da se stvar ne korumpira. Ono što je bitno za moju selekciju jeste da nikada ne uzmem ni jedan film koji ne zaslužuje tu da bude. Recimo da to bude iz nekih drugih razloga. A razloga može da bude sto, jer znam sve autore. Ja mislim da je jako bitno za ovu vrstu festivala da on bude prepoznat kao apsolutno mjerno mjesto jugoslovenskog filma. Znači tu dođete i tu ćete vidjet najbolje, vidjet ćete ljude koji su te filmove radili. Plus toga, imat ćete ovu nostalgiju, gdje će se odat počast stvarima koje su bile. Sve kod nas kada krene dobro nekako se pokvari, ali ja se nadam da to ovdje neće biti slučaj.
About the Author
