Slično drugim analiziranim kinematografijama i Čehoslovačka je u nekom smislu imala svoje filmsko otvaranje neposredno pre i za vreme ”plišane revolucije” (novembar 1989) i mirnog, civilizovanog razilaska Češke i Slovačke (1993).
Tada upoznajemo domete nekih duže ili kraće zabranjenih filmova kao što su ŠEVE NA ŽICI (1969) Jiržija Mencela, JA VOLIM, TI VOLIŠ (1980) Dušana Hanaka, PROSLAVA U ŽALOSTI (1969) Zdenjeka Sirovija, koji su sa puno ironije, sarkazma i kritičkim tonovima govorili o crnim rupama na putu u komunistički raj. Takođe, bunkerisani su bili i filmovi UHO (1970) Karela Kahinje, SEDMI DAN, OSMA NOĆ (1969) Evalda Šorma i još neki.
Ključno delo među ovim proskribovanim ostvarenjima svakako je Mencelovo remek-delo ŠEVE NA ŽICI. U pitanju je hrabro i blistavo delo iz Mencelovog najznačajnijeg perioda, nastalo ubrzo posle Oskarom nagrađenog naslova STROGO KONTROLISANI VOZOVI i HIROVITOG LETA. Sa montažnog stola bukvalno je otposlato u bunker. Puno hrabal-mencelovskog humora, ironije na račun ”blagodeti” komunističkog režima i soc-realističke manije insistiranja na ”svetlom putu u bolje sutra”, učinili su ovo ostvarenje otrovnom strelom odapetom u srce režima već žestoko uzdrmanim avgustovskim turbulencijama 1968. Tople, poetične sekvence sa prevaspitanicima, koji i u teškim, robijaškim uslovima pronalaze smisao za humor zahvaljujući nepokolebljivom duhu, mesto za nadu, osećanja za ljubav i hrabrost za otpor ideološkim mentorima (koji ih obilaze pri pokušajima ispiranja mozga ili kada treba smaknuti nekoga sa podužim jezikom), daju ovom filmu snagu umetničkog svedočanstva o totalitarizmu koji je harao posleratnom Čehoslovačkom.
ŠEVE NA ŽICI, zajedno sa MUZIČKOM KUTIJOM Koste Gavrasa, osvojile su glavnu nagradu Berlinskog festivala 1990. godine.
Iz moje knjige ”Tranzicijski rulet: Istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije”
About the Author
