Miroljub Stosic – Pionir Niskog i Srpskog Filma

Miroljub Stošić, nedovoljno poznati pionir niškog i srpskog filma

OD LIMIJEROVE KAMERE DO ANIMIRANOG FILMA

U srpskoj (i jugoslovenskoj) filmskoj istoriografiji rad niškog fotografa i filmskog snimatelja Miroljuba Stošića nije na pravi način valorizovan. Neke od najvažnijih filmskih publikacija na našem jeziku nisu ni zabeležile njegov doprinos domaćem filmu, pa su mnoge generacije studenata i potonjih sineasta stasale, a da zapravo o njemu ne znaju gotovo ništa; šira javnost zna, naravno, još manje, a najtužnije od svega, da ga je i grad u kojem je proveo život, na neki način zaboravio.  Pisanih tragova o njegovom radu ima tu i tamo, niški filmski radnici su mu se na neki način odužili, pre svih snimatelj Jovica Krstić u seminarskom radu na FDU – „Film u Nišu“ i kritičar i publicista Branislav Miltojević  u knjizi o istoriji filma u našem gradu, „Niš kroz film i kameru“, ali sistematičnijih radova ili eventualnih monografija o njemu, za sada, još uvek nema. Vrlo je značajan tekst koji je o pioniru niškog dokumentarnog i animiranog filma objavio u dnevnom listu „Politika“, 4.4.1951. godine, nekadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke, Milenko Karanović; taj tekst je u integralnom obliku u monografiji o Milenku Karanoviću iz 2004. godine objavio autor i priređivač, profesor Dejan Kosanović. U delu pod nazivom „U Nišu je pronađen Kinematograf braće Limijer“, Karanović se osvrnuo na susret sa, do tada i stručnim krugovima nedovoljno poznatim, niškim fotografom i filmskim snimateljem Miroljubom Stošićem. Tom prilikom je utvrđeno da Stošić poseduje ubedljivo najstariju filmsku kameru pronađenu na našim prostorima koju su braća Limijer proizvela daleke 1896. godine i čiji je redni broj 335; kasnije je Jugoslovenska kinoteka otkupila ovu kameru i ona se čuva kao eksponat broj 1, značajniji od svih drugih predmeta koji se nalaze u našoj Kinoteci koja je po bogatstvu fonda među pet najznačajnijih na svetu.

Limijerovu kameru Stošić je nasledio od majstora kod kojeg je učio zanat, Sotira Nedeljkovića, za kojeg se pretpostavlja da je kameru nabavio tokom, ili neposredno posle Prvog svetskog rata. On je snimao na toj kameri, ali na žalost ništa od tih snimaka nije sačuvano, ali je zato Stošić na pravi način iskoristio sve njene mogućnosti, pa je žurnal  o oslobođenju Niša, 14. oktobra 1944. godine tom kamerom snimio, a istovremeno je koristio i za kopiranje i projiciranje. Poznavaoci filma ističu da je ona i danas u radnom stanju, kao i pre toliko decenija, i da i danas može da ima trostruku funkciju, da služi za snimanje, kopiranje i projiciranje. U Kinoteci se čuvaju i Stošićevi snimci prvomajskih parada, a pravi mali biseri su njegove animacije; i dok u slučaju animirane špice studija možda nema toliko nedoumica, jer su i drugi na ex yu prostoru radili ili pokušavali da rade nešto slično, pažnju, pa i divljenje, zaslužuje deo animiranog filma o pecarošu i ribici, napravljen, najverovatnije sredinom ili u drugoj polovini četrdesetih, u vreme kada mnogo razvijenije sredine od niške nisu poznavale animaciju i animirani film. Ovaj duhoviti „crtać“ govori o velikoj Stošićevoj imaginaciji, jer je on stalno usavršavao fotografski i filmski jezik i iza njega su ostale mnoge duhovite fotografije i snimci, nedovoljno poznati široj javnosti. U poodmaklim godinama, Stošić je počeo da se bavi izradom fotografija za nadgpobne spomenike i na putu ka Kruševcu poginuo je u 13. novembra 1976. godine u  61 godini. Sahranjen je na Novom groblju u Nišu, a njegova radnja, koju su nasledili kćerka i zet, do pre nekoliko godina nalazila se u Voždovoj ulici; na njoj je stajao samo natpis Foto Stošić, istovremeno kao simbol (ne)prolaznosti, ali i istrajnosti starog majstora koji je morao da, za vreme nemačke okupacije, svoju fotografsku radnju nazove imenom `Luks`, ali se nakon oslobođenja zarekao da više neće davati nikakva imena