Review
Verovatno najinteligentnije režiran film u prošloj godini, DRUGAČIJI ČOVEK, jeste praznik invencije i shvatanja rediteljskog posla kao kreiranja nečeg nepredvidivog, magičnog i intelektualno superiornog, gde čak ne mora biti mnogo žanrovskog involviranja da bi se došlo do vrtoglavog narativnog obrta, koji je uz to i estetski determinisan.
Aron Šimberg koristi svog junaka Edvarda da opiše frustraciju i neuklopljenost čoveka koji boluje od teške deformacije lica, bolesti koja se stručno zove neurofibromatosis. Edvard pristaje na eksperiment koji bi mu korigovao i estetski izmenio lice, čini se najviše iz ljubavnih razloga, mada je upravo sa svojim nedostacima zapao za oko Ingrid, devojci iz komšiluka koja traži svoju priliku za karijeru na of-brodvejskim scenama sa komadima koje piše. Edvard sa njom počinje da se druži i izlazi, razgovori su im puni detalja vezanih za umetnost, književnost, pozorište. Šimberg nam za sam taj čin Ingridinog zbližavanja sa “drugačijim čovekom” (naslov, kako se priča grana i menja, funkcioniše u nizu kombinacija) sugeriše nekoliko mogućih razloga, da je Ingrid biće koje ume da iskaže empatiju i sasvim ugodno komunicira sa apartnom individuom, mada kasnije, pogotovo kada Edvardov slučaj iskoristi za vlastitu predstavu, ipak shvatimo da je u pitanju bolesno ambiciozna žena koja bi gazila preko leševa samo da uspe, a perverznost joj takođe dobro stoji (dok vodi ljubav sa izmenjenim Edvardom, sada Gajem Moracom, nakon očišćenog lica uspešnim agentom za nekretnine, Ingrid traži da stavi masku Edvarda).
Gaj Morac, u Ingridinoj predstavi igra Edvarda, ali kada se u jednom trenutku pojavi Osvald, koji ima istu bolest kao junak komada, stvari počinju da se iz dana u dan menjaju. Osvald ulazi tiho i diskretno, ali svojim šarmom i ogromnim znanjem i poznavanjem svega i svačega osvaja produkciju na čelu sa Ingrid i polako potiskuje Gaja i iz predstave i iz Ingridinog života. Ništa ne forsira, jer je materijalno zbrinut zahvaljujući nekim dobrim ulaganjima, što mu daje potpunu slobodu za stotinu hobija i hedonizam na vrhunskom nivou. Gaj gleda sebe nekadašnjeg, samo sa potpuno drugačijim statusom, jer je Osvald bezrezervno prihvaćen od svake zajednice u koju uđe i pun samopouzdanja. Gledajući ga takvog, Gaj počinje da žali za vremenom pre i počinje da shvata da je ta rugoba bio dar od Boga koji nije znao da iskorsiti, već ju je vukao kao težak kompleks. Bitka za izgubljeni identitet ga lomi iznutra i spolja, tako da se više ne prepoznaje i tone u destrukciju, čini rusvaj na poslu, napravi skandal tokom same predstave, što biva veće pozorište od pozorišta, kada se “život bukvalno umeša u teatar” (od BIRDMANA Alehandra Gonsalesa Injaritua nije bilo u američkoj kinematografiji boljeg i funkcionalnijeg prikaza pozorišnog ambijenta sa svim varijacijama miksa životnih udesa i scenske postavke).
Antologijska je sekvenca gde se sa svojim suparnikom žestoko bori ko će da bude Edvard u istoimenoj predstavi (pa, pobogu, reći će Gaj Morac, to sam ja, to je moj život) u unapred izgubljenoj bici. Šimberg usput pakuje efektan ironijski diskurs jer se Osvald navodno toliko divi Gaju i pun je lepih reči za njega (istovremeno Osvald je, bez obzira na generalnu plemenitost, i njegov Mefisto), a za to vreme mu uzima sve bitno u životu, isisava identitet. Sve što nam Šimberg prikazuje jeste uzaludna potraga za vlastitom sudbinom nakon eksperimenta (ne bih ja ovde išao prema Frankenštajnu ili Čoveku slonu, dovoljno je setiti se najlepšeg nosića na svetu sa lica Dženifer Grej koji je pogubljen, takva mi je nekakva prva bolna i nostalgična asocijacija), za bogomdanim putem sa koga se skrenulo, za unutrašnjim bićem koje ume da pati i pod teretom idealne fasade, glatkog i lepog lica, ako je prazno i neostvareno.
Iako se Šimberg sjajno zabavljao kroz jednu veliku narativnu odluku, to jest promenu koja ima elemente fantastičnog, sve drugo je prilično realistički postavljeno sa bogatim komičnim štimungom, sa povremenim autorskim intervencijama koje zaliče na ono što smo gledali u takođe spektakularno frikovskom i nadrealističkom filmu Arija Astera BO SE BOJI. Iza apsurdno komičnih kompleksa scena krije se intelektualno i umetnički moćna, mudra i ozbiljna studija, pa možda i lekcija, o potrazi za dušom koja hirovito traži svoju adekvatnu fizikaliju.
Osvalda tumači glumac sa neurofibromatosisom, Adam Pirson, Ingrid vrlo bogato i provokativno donosi sve bolja Norvežanka Renate Reinsve, sa diskretnim i nežnim introm a onda je sve više bogateći i nijansirajući demonskim crtama, koje blaži nekim neverovatnim i začudnim napadima humora, dok Edvarda/Gaja vrlo promišljeno ostvaruje briljantni Sebastijan Sten (glumac je, ko ne zna, rumunskog porekla, rođen u Konstanci), poznat iz blokbastera. Njemu se prošle godine sve otvorilo i izvan komercijalnih projekata, i lik Trampa (THE APPRENTICE), i nagrada u Berlinu i Zlatni globus za glumački bogatu interpretaciju u DRUGAČIJEM ČOVEKU.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
