Review
O remek delu žanra, “Osmom Putniku”, dosta toga je već rečeno, a kako godine prolaze (od premijere prvog filma je prošlo 45 godina) umetnička vrednost ovog ostvarenja postaje sve relevantnija. Usledio je bombastičan i ujedno izvanredan nastavak u režiji Džejms Kameruna koji gledano za sebe, takođe, predstavlja klasik žanra i može se svrstati u jedan od najboljih filmskih nastavaka u istoriji filma pored “Terminatora 2: Sudnji Dan”.
Izbor reditelja Fede Alvareza za nastavak franšize koja je posle drugog dela imala više padova, nego uspona i nije bio obećavajući. Alvarez je, s obzirom na njegov prethodni filmski opus, ostavio nesumnjiv pečat holivudskog zanatlije čiji je zadatak bio da uz mnogo jači marketing, nego što je sam kvalitet filma, omogući koliko toliko njegovu komercijalnu isplativost. Alvarezov rimejk Sem Rejmijeve “Zle Smrti” je komercijalno dobro prošao, ali je ovom kultnom hororu potpuno oduzet duh slepstik komedije, a rimejk ispunjen jezerima krvavo brutalnih scena što je fanovima originalne trilogije svakako zasmetalo. Usledio je, takođe, gledan “Ne Diši” koji je bio Alvarezov autorski pokušaj, ali i kao takav, ostao je na nivou jednog korektno snimljenog trilera.
Na svu sreću, Alvarez je sa “Osmi Putnik: Romul” uspeo da zaustavi pad franšize i da se kao i koscenarista potrudi da osmisli novu priču o Osmom Putniku koja neće biti još jedan fijasko. Naime, “OPR” predstavlja neku vrstu međunastavka u odnosu na prvi film i prikvel drugog filma, jer je radnja smeštena tačno u međuperiodu od kad je Elen Ripli (Sigurni Viver) ponovo ušla u fazu hibernacije posle borbe sa Osmim Putnikom , pa do trenutka kada je pronađena kako luta u tom stanju više decenija kasnije.
U filmu nema ni jednog glumca sa “A” liste (ako se ne računa CGI revitalizacija pokojnog Jan Holmsa koji je glumio androida Bišopa u prethodnim filmovima), već je šansa data mladim, nepoznatim glumcima koji su uspeli prilično dobro da na svojim plećima iznesu novo poglavlje o Osmom Putniku. Posebno je upečatljiva uloga Dejvida Džonsona kao androida Endija koja je zahtevala dosta glumačkih nijansi u mozaičkom prikazu mašine sa vrlo varljivim surogatima ljudskih emocija.
Scenario odlikuje izvestan stepen inteligencije i domišljatosti, pre svega u pogledu bezizlaznih situacija u kojima se nalaze junaci filma i rešenja do kojih dolaze koristeći zakone fizike i druge prirodne datosti okruženja u kome caruje Osmi Putnik. Posebno je vidljiv pijetet koji je Alvarez imao prema duhu “Osmog Putnika”, time što je, za razliku od rimejka “Zle Smrti”, izbegao preterano prolivanje krvi na ekranu i sledio obrazac postepenog građenja saspensa i delimično klaustrofobične atmosfere što su ujedno bile i esencijalne odlike najboljih filmova u franšizi. Priča se jednim delom oslanja i na “Prometeja”, pre svega na motiv genetskog inženjeringa koji je u dotičnom filmu bio sredstvo da se objasni poreklo Osmog Putnika i njegova ontogeneza.
Zaključak: “OPR” nije revolucionarni film u franšizi, a i veliko je pitanje da li je moguće posle toliko vremena i drugih filmova iz franšize snimiti još jednog izuzetnog “Osmog Putnika”. Međutim, “OPR” je pokazao da se treba vratiti sigurnim stazama Osmog Putnika i s vremena na vreme ih osvežiti novim tragovima bez bilo kakvog mešanja materijala sa drugom građom kao što su bili katastrofalni hibridi sa “Predatorom”. U tom smislu, ni Alvarez nije mogao mnogo više da uradi, osim da snimi zadovoljavajući film o Osmom Putniku. Naravno, biće i najtvrdokornijih fanova kojima ni ovaj Osmi Putnik neće biti po volji, ali ono što je sigurno, Fede Alvarez neće biti upisan na listu reditelja koji su ponovo ruinirali “čudovišta koja smo voleli”.*
*Naziv knjiga od 5 tomova Ranka Munitića
About the Author
