Review
U srpskim bioskopima, pored svih mladih i atraktivnih cura u različitim pričama, u fokusu su seksualne fantazije Nikol Kidman (1967), to jest njene Romi Matis, i ozbiljno okupiraju pažnju dominantno ženske publike zahvaljujući priči filma POŽUDA, koji je u američkoj produkciji režirala Holanđanka Halina Reijn.
Film je atraktivan, provokativan i dobro vizuelno i muzički dizajniran te drži pažnju i tera u ćorsokake junakinjine fantazije iz kojih gotovo da nema izlaza. Jer kada se tako “tera kera”, onda teško da može bez posledica, pogotovo ako maštovita a seksualno frustrirana, nezadovoljna i nezadovoljena osoba ima neke obaveze kao socijalno biće, u porodici i na poslu i stalo joj je da to zadrži. Ili nije, jer svom mužu u nekom trenutku konačno priznaje da sa mladim ljubavnikom Samjuelom (Haris Dikinson), koga upoznaje u firmi gde je izvršna direktorka, provocira opasnost i da joj to seksualni doživljaj čini uzbudljivijim. Posebno je pali to što zbog mogućeg otkrivanja afere može da izgubi sve!
U tim mikro prostorima leži i najveći problem scenarija i narativnog toka filma POŽUDA, jer teško da bi, kako stoji u priči, pedesetogodišnja Romi izgurala čitavih 19 godina neprestano glumeći vrhunce zadovoljstva dok vodi ljubav sa suprugom, pozorišnim rediteljem Džejkobom (Antonio Banderas, u liku koji raciom i nekom pristojnošću i zrelošću kompletne ličnosti drži dizgine porodičnog života da se kola skroz ne skrše, čak i nakon bolnog saznanja o ženinim fantazijama koje je sa pripravnikom počela konačno da pretvara u svoju erotsku javu) a da nikada stvarno ne doživi orgazam i nikada ne potegne to pitanje. Potpuno je nerealna količina glumatanja potrebna za tako veliki vremenski raspon.
Odnos sa Samjuelom, takođe nije bez problema u struktuiranju relacija i habitusu. Sama igra zavođenja je sjajno izvedena, uzbudljiva u privlačenju i odbijanju do konačnog strasnog uzimanja u svim perverznim kombinacijama, ali Halina Reijn je na leđa svog mladog i ambicioznog novajlije u firmi Tensajls, koja se bavi automatskim skladištenjem robe, bacila preveliki teret. Dečko koji je na početku karijere i koji se nada poslu od koga bi živeo, osim što je neselektivni bog seksa, jednostavno ima odgovore na sva pitanja šta želi bilo koja žena i šta krije u zatomljenim delovima psihe, pa i ova njegova mentorka Romi, a kasnije i koleginica Ezme (odlična Sofi Vajld) i prva saradnica velike šefice. Njemu se ne može odreći izvesna harizma i privlačnost jer je lep i zgodan, ali tolika superiornost u svakom pogledu spram Rominih želja i potreba je neverovatna. Plus to što on sve i verbalizuje i voli da diskutuje, osim što je toliko neodoljiv u praksi. Pitao bi se čovek, sine, a gde si tu ti, šta ti voliš i šta tebi treba osim tog žigolovskog opsluživanja starije dame. Da li je ovde u pitanju, zapravo, bolest na kvadrat?
Nikol Kidman glumački odlično nosi i nijansira svoju problematičnu, nestašnu i, reklo bi se, psihički defektnu junakinju (Kjubrikov obol od pre četvrt veka mogao bi takođe biti empirijski stupanj i referenca za raskošnu interpretaciju još jedne osobe iz sive zone seksualnosti), iz koje provaljuje vulkan seksualne neostvarenosti, a ta neutaživa energija za perverzno i potpunu podatnost partneru koji fingira moć je nešto što ona povezuje sa nečim u detinjstvu. Kidman je i dalje prelepa žena, ali pogled na njene ruke i vrat pomalo nas izbacuje iz moda da možemo da pratimo njen libido bez neugodnosti i izvesne kolizije i neusklađenosti tog tela u totalu sa tolikim seksualnim apetitom.
Halina Reijn je generalno ovde zašla na teren starog eksperta za erotsku provokaciju i stilizovane scene zavođenja i seksa, Adrijana Lajna. Nekada kod Lajna beše led, ovde kod Reijn je mleko. Čak se i motiv uljeza, jer Samjuel ne preza da upadne i u kuću kod Romi, razvija dosta dinamično ali bez fatalnih posledica kao u FATALNOJ PRIVLAČNOSTI ili DUBOKOJ VODI.
Sve zamerke u postavci likova, njihove uverljivosti i uzajamnog funkcionisanja stoje, ali ne utiču kardinalno na dinamiku i atraktivnost priče. Čak je Halina Reijn, poslovni pedigre i kancelarijski outfit svoje problematične junakinje učinila vrlo slojevitim i studioznim, spremajući se za kvalitetne metafore i znakovite poruke. Naravno, misija korporacije koja robotizuje i usavršava posao hladnim mehanizmima veštačke inteligencije u izvanrednom je kontrastu sa bujanjem strasti i sokovima ljubavi koji se prospu i po hiperdizajniranom haj-tek prostoru u izolovanim sobama na ko zna kojem spratu nebodera. Tom prostoru tako se daje humana crta, malo života i živosti u automatizovanom svetu koji nema ni maštu ni snove.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
