Review
U vreme kada sam u mladosti više bio u bioskopu nego kod kuće i gladan filmova punio svoje beležnice podacima, naslovima, autorima, glumcima, jedno rediteljsko ime je učestalo, gotovo iz godine u godinu bilo prisutno iznova i iznova sa novim filmovima.
J. Lee Thompson (1914-2002), vrsni britanski zanatlija prepunjene filmografije, koji se kasnije preselio u Holivud, u drugoj polovini 70-ih i tokom 80-ih šetao se od žanra do žanra, ali tadašnji distributeri nisu bili glupi. Njegovi filmovi iz tog perioda nisu bili baš za antologiju, ali su uglavnom donosili uzbuđenje, imali su glavu i rep, korektan triler, ratni i(li) akcioni ugođaj a i pristojan broj tada popularnih glumaca bio je pred njegovom kamerom (u ST. IVES sarađuje sa Čarlsom Bronsonom i Žaklin Bise, u BELOM BIZONU ponovo je glavni Bronson, a partnerka mu je Kim Novak, GRČKI BRODOVLASNIK, inspirisan vezom Onazisa i Žakline Kenedi glumački spaja Entonija Kvina i Žaklin Bise, sjajna ratna akcija OPASAN PROLAZ ponovo u prvi plan stavlja Entonija Kvina, ali tu su i Džejms Mejson, Patriša Nil i najupečatljiviji Malkolm Mekdauel, KABOBLANKO, Bronson, Dominik Sanda i Džejson Robards, DESET DO PONOĆI, Bronson, THE EVIL THAT MEN DO, Bronson, Tereza Saldana, AMBASADOR, Robert Mičam, Elen Berstin i Rok Hadson poslednji put, MURPHY’S LAW, Bronson i Ketlin Vilhojt, pa FIREWALKER sa Čakom Norisom i da ne zaboravimo jedan intrigantan horor iz 1981, kada je žanr ludački dominirao bioskopima, SREĆAN MI ROĐENDAN u kanadskoj produkciji, slasher sa Melodi Sju Anderson. Posle je opet bio jedan ili dva sa Bronsonom. I tako do besvesti… Neverovatna filmografija i maratonska aktivnost. Gardijan ga nije slučajno nazvao ”ubedljivi zanatlija”. Nisam dugo ni znao da li je Džek ili Džon, pa mi je tek Wikipedia ukazala da je ipak Džon Li Tompson.
J. Lee Thompson je bio svestan kako stvari funkcionišu, u suprotnom ne bi mu producenti izdašno pružali svoje okrilje, a on im je vraćao odličnom gledanošću svojih ostvarenja. Posle velikog uspeha ratnog spektakla TOPOVI SA NAVARONA (1961), kojim je stekao međunarodnu slavu, izjavio je :”Prvenstveno se tim poslom bavim da bih zabavljao. To ne znači da nikada više ne želim da isprobam umetničke filmove. Ali mislim da ne možete prodavati umetnost u velikim filmskim krugovima. Umetnost pripada umetničkim kućama.” Uspeh pomenutog spektakla omogućio mu je odlazak u Holivud i rad na trileru RT STRAHA (1962). I iako smo rekli da sve pre, pa i posle ovog ostvarenja, nisu dometi koji ulaze u filmske udžbenike, za ovaj se bogami bez dileme može tvrditi da je čak i remek-delo svog žanra, za svoje vreme izuzetno provokativno, uz saspens koji mogu dostići samo najveći majstori režije, uz dinamiku i tečnu priču koja raste iz kadra u kadar, uz apologiju porodičnih vrednosti, nevinosti i čistunstva, uz apostrofiranje mutnog zakona koji ne sprečava evidentnu pretnju i neprestano uznemiravanje od strane uljeza, uz afirmaciju stava da se ponekad pravda mora uzeti u sopstvene ruke kad mehanizmi društvene zaštite zataje ili ne stignu na vreme. Takođe, scenario koji je napisao veliki majstor Džejms R. Veb je u svom domenu briljantno dostignuće, koje je temeljno poradilo na svim likovima i priči inspirisanoj prozom Džona D. Mekdonalda (roman The Executioners).
Uspešni i ugledni advokat Sem Bouden (sjajni Gregori Pek iz godina vrhunskih rola i ogromne popularnosti, sa simpatijama publike koje ga nesebično zasipaju od prvog trenutka nevolje njegovog karaktera) živi lepim i ugodnim porodičnim životom sve dok mu se jedan slučaj iz prošlosti, koji se tiče nasilnika Maksa Kejdija (opaki, sirovi, cinični, dijabolični i na kompletnu osvetu rešeni Robert Mičam) ne pojavi kao mora. Naime, kivan zbog toga što je osuđen na višegodišnju robiju zbog silovanja, kao glavnog krivca Kejdi će označiti upravo Boudena, zbog svedočenja koje mu nije išlo u korist. Kejdi će se poput krpelja zalepiti za Boudena i njegovu porodicu, ne krijući da je spreman ne samo da im zagorča nego i uništi život. Neće pomoći ni dobre veze advokata u policijskim krugovima i sve mere koje će preventivno preduzeti da bi zaštitio svoje devojke, suprugu Pegi (Poli Bergen) i maloletnu ćerku, četrnaestogodišnju Nensi (Lori Martin). Kejdi negde gađa upravo tamo gde je svaki otac i zaštitnik porodice najosetljiviji, a to je dete, i to radi potpuno bezobzirno, počesto i vulgarno sa jasnim seksualnim aluzijama. Svi susreti gde Bouden želi da omekša ološa koji je navodno nepravedno trulio u zatvoru osam godina i pokušaj da se Kejdi spreči u svojoj zloslutnoj i fatalnoj nameri (za početak će im otrovati psa) padaju u vodu i pre nego što će se baš na vodi dogoditi konačni obračun dobra i zla. Bouden sklanja svoju porodicu iz Džordžije u region Cape Fear u Severnoj Karolini, gde imaju kuću na reci.
Verovatno zaljubljen u ovaj film, Martin Skorseze pravi 1991. rimejk ove Li Tompsonove majstorije okupivši Roberta De Nira (Kejdi u još sirovijoj i razjarenijoj verziji, što nije pomoglo da dostigne briljantnost Mičamove interpretacije), Nika Nolta (advokat), Džesiku Lang (advokatova žena) i Džulijet Luis (ćerka). Iako je Skorsezeova verzija brutalnija i sirovija, napetost i ubedljivost originala nije dostignuta. Skorseze, kao prekaljeni filmofil i čuvar vrednosti, ukazuje poštovanje dvojici glumačkih asova iz Li Tompsonove verzije i dodeljuje im epizode. Mičam je sad s ovu stranu zakona, kao iskusni policajac, a Gregori Pek se u liku Lija Helera pojavljuje poslednji put na filmu. Iz stare ekipe tu je i Martin Balzam.
Iako je možda najbolje izdvojiti celo jedno veče i pogledati obe verzije za jedan spektakularni filmofilski užitak, autor ovih redova vam posebno preporučuje RT STRAHA J. Lee Thompsona kao neverovatno filmsko iskustvo i jedan od najuzbudljivijih neo-noar trilera iz 60-ih godina, pa i uopšte.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
