Review
Toliko je radosti filmofilima doneo veliki zanatlija i žanrovski suveren Robert Oldrič, a ostvarenje JEDAN VOZ ZA DVE BITANGE možda je i njegov poslednji relevantan doprinos onome što zovemo pravi bioskop i jedna od najluđih avantura američke kinematografije iz famoznih i briljantnih 70-ih godina.
Samim izborom da voz u pokretu bude u fokusu priče i da su njime toliko opsednuti junaci, jedan koji, kao državni činovnik brani posed (samim tim i državu, poredak, zakon, zemlju koja je, doduše, u velikoj ekonomskoj krizi), i dve skitnice različitih generacija koje hoće da osvoje pokretnu tvrđavu, Oldrič je u startu dobio na dinamici koju je efektno razvio kroz priču. Doduše, kompletno to (dvostruko) rivalstvo kao da nema drugi smisao osim hira, jer skitnice ne završavaju neki poseban, lukrativni posao koji bi im krucijalno promenio status na putu od Oregona do Portlanda i obrnuto, već se inate i jednostavno žele da se pohvale time da su preveslali matorog sadističkog konduktera Šeka (fenomenalni, zločesto iskeženi Ernest Borgnajn), kome sladostrasno curi slina čim namiriše plen, bilo da je to nadaleko čuveni Broj Jedan (Li Marvin na vrhuncima svojih “hard boiled” interpretacija) ili Cigareta (mladi Kejt Karadin u filmu koji ga je lansirao) ili kada obojica kroče u vagone ili između točkova voza “Severni pol”. Kako god, neka lova se obrće među železničkim radnicima i fizikalcima blizu pruge, koji makar u opkladama koje se ulažu na Šeka ili skitnice očekuju potencijalnu dobit. Nadgornjvanja i brutalna takmičenja su gotovo na svakoj vožnji, pa to prosto deluje kao jedini posao Šeka i njegovog pomoćnika Krekera (još jedan glumački dragulj filma, konstantno zapanjeno i poluretardirano lice Čarlsa Tajnera) i čini se da je železničar gotovo zavisan od uljeza koji bi porcije besplatne vožnje na teretnom vozu broj 19, dok su u lokomotivi jedan iskusni beli mašinovođa i mlađi crnac.
Kamera Džozefa Biroka iskoristila je pod liderstvom Roberta Oldriča sve moguće rakurse da događaje u vozu predstavi atraktivnim i uzbudljivim sve do finalnog obračuna između Borgnajna i Marvina gde sevaju letve, lanci, čekići i sekire (prekaljeni i očvrsli Broj Jedan ne libi se da se brani ili napada i vitlanjem žive kokoške), dok mladi Karadin svedoči epskoj borbi, pomno gleda i upija “zanat”. Jer on sanja da postane car “Severnog pola”. Sekvence kada “Severni pol” za dlaku izbegne sudar sa drugim vozom skretanjem u kolosek za nigde, briljantni prizori kompozicije na kolosalnom drvenom mostu, Marvinovo naglo kočenje koje donosi ozbiljne posledice po železničko osoblje ili Šekov lov opakim klinom na bitange koji se skrivaju zakačene za vagon tik iznad šina, ulaze u udžbenike filmske akcije.
Film JEDAN VOZ ZA DVE BITANGE u početku nije izazivao neko posebno oduševljenje (hvalio se, doduše, scenario Kristofera Knopfa) ali mu je kult rastao kroz vreme. Nije čak ni finansijski bio isplativ.
Iz današnje perspektive kuda je zabasao Holivud, Oldričevo foknerovsko-stajnbekovsko-džeklondonovsko usijanje, pojačano žanrovskim adrenalinom sa mitskim obračunima u vreme velike depresije u SAD, deluje kao monumentalni spomenik jedne ozbiljne filmske estetike, druga dimenzija stvaralaštva koja sada nije moguća.
Distributer ovog ostvarenja za jugoslovensko tržište bila je kuća Morava film.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
