Review
Nema se šta mnogo reći dobrog o ovom ispranom i ispoliranom rimejku jednog od najboljih horora iz epohe 80-ih, a danas i klasičnog ostvarenja žanra.
Bez dužeg analitičkog prologa, rimejk “Gospodara Pakla” je apsolutno neuporediv sa estetikom i stilom telesnog užasa i agonije predstavljenim u originalnom filmu koji je u nastavku iz 1988. godine (Hellbound: Hellraiser II) otišao čak mnogo dalje iza granica filmskih slika pakla, i može se reći, zaokružio i upotpunio viziju “ognjene peći gde je plač i škrgut zuba”. U ovom slučaju to je sprovedeno sa mnogo više bizarne imaginacije i uprizorenja nego što je i sama biblijska slika pakla. Kada bi se samo i nastavak originalnog filma uporedio sa rimejkom, sa aspekta estetike užasa, specijalnih efekata koji su u to vreme još uvek koristili tehniku stop-animacije i arhitektonike pakla, novi “Gospodar Pakla” izgleda tek kao nedonošče u Diznilendu. Istom linijom ide i prikaz Senobita, “istraživača u drugim oblastima iskustva”, koji mnogo više liče na groteske foto modela koje je modni dizajner unakazio pre izlaska na modnu pistu. Ničeg jezivog, uznemirujućeg i sablažnjivog.
Replike glavnog Senobita su tek formalne i isprazne propovedi za razliku od neprevaziđenog Dag Bredlija u ulozi Pinheda kod koga u svom nagoveštenom užasu ima poetskog tona sa vrlo konciznom filosofijom sveta bola koju nude Senobiti. I pored toga što se u rimejku koristi sada već standardni CGI, specijalni efekti korišćeni u originalu (scene regeneracije kože i organa ujka Frenka, lanci sa kukama koji kidaju meso) su daleko visceralniji i čulima gledalaca “opipljiviji” uključujući masku i sajber pank modni dizajn prethodnih Senobita koji su u tom pogledu mnogo uverljiviji.
Takođe, režija i montaža Klajv Barkera imaju, i pored veće skučenosti prostora u kome se originalna priča odigrava, bolju dinamiku, tenziju i dramaturšku komponentu u odnosu na rimejk. “Gospodar pakla” našeg vremena je samo “prefarbana” verzija starog čiji je mračni sjaj i dalje ostao nepomućen.
“Zlatno doba” američkog horor filma koje je imalo kulminaciju u 80-im godinama 20. veka sada pripada istoriji žanra, dok će, čini se, značaj i vrednost tih ostvarenja još dugo trajati i u budućnosti. Prema tome, to je još jedan razlog zašto treba iznova obnavljati staro gradivo i ponovo pogledati starog i postojanog “Gospodara pakla” sa ostalim nastavcima, bez obzira što je u jednom trenutku ceo serijal krenuo silaznom putanjom.
About the Author
