Review
Debitantski film Bora Draškovića HOROSKOP, summa summarum, kroz rakurs ovog kritičara, i najbolje je kinematografsko delo tog stvaraoca. Plodan i vredan reditelj generalno, sa širokom skalom interesovanja (pozorište, film, televizija, teoretski, književni i pedagoški rad) ipak je za toliki životni vek ostavio malo celovečernjih igranih filmova, što je šteta. Jer kada je u najboljoj formi nema tog autora na ovim prostorima koji bi mu izašao na crtu kada je u pitanju žestoka analiza i tumačenje iracionalnog nasilja sa konkretnim posledicama, uz ubojite parabole i komentare na ovdašnju društvenu stvarnost i mentalitetsku sliku i za zlo izdašno plodnu klimu (uz sjajni i intrigantni prvenac o tome prevashodno svedoče izvrsni ŽIVOT JE LEP i TV drama KUHINJA). Motiv voza u nigdini ponavlja se u delu ŽIVOT JE LEP, gde se Boro Drašković susreće sa prozom Aleksandra Tišme, tihim gigantom slične umetničke fizionomije, koji je kroz tragične mikro sudbine sugestivno dočaravao zlo koje se ukrupnjava u lavinu.
HOROSKOP donosi efektnu sliku hercegovačke nedođije, ili, blaže, razmeđe svetova, gde jedna železnička stanica sa infrastrukturom u razvoju nekome iz belog sveta (prolazi tu “Balkan ekspres” u 11, voz za Zagreb i još neki, a ljudi uglavnom idu na more, prema Dubrovniku ili se otud vraćaju) deluje kao mesto za predah, protegnuće, osveženje u kafe restoranu, ili obavljanje nužde. A na stanici, kao svakodnevni inventar, pod suncem koje žari i zatamnjuje im kožu, uglavnom sede mladi zgubidani (Vidak – Dragan Nikolić, Kosta – Mihailo Janketić, Marko Kralj – Miloš Kandić, Tomo – Josif Tatić i Alija – Dragan Zarić), besmisleno arčeći reči i vreme, povremeno se glupirajući, daleko od bilo kakve ideje i životnog plana. Palanačka margina ih je usisala i desperatno usporila, a sunce koje kao da ne prestaje da zrači, kao da im je spržilo mozak, ako je ikada tamo nekog sadržaja i bilo. Dolazak Milke (Milena Dravić), koja, ispostaviće se, beži od neke svoje muke koja ju je gušila u nekoj obližnjoj selendri, prilika je za đilkoše sa pruge da pokažu mišiće, ali na glup, nedostojanstven i nedžentlmenski način, uz fatalnu opkladu. Devojka počinje da radi u improvizovanom kiosku do kojeg u kasno prepodne stižu paketi novina pristigli vozom. Na početku kiosk je potpuno providan, a devojka na radnom mestu skroz izložena. Vremenom, radnica ga ukrašava i pokriva naslovnicama, posterima ili turističkim promotivnim materijalima, poput onog za Makarsku rivijeru. Paralelno sa tim, kroz dolaske i odlaske vozova, imamo na prozorima izložene putnike sa svih strana sveta koji radoznalo bacaju poglede na ove tipove na stanici koji su, neprestano goli do pasa, takođe preterano i iritantno eksponirani. To što bodu oči svojim šupljikavim frajerstvom i kukavnim mačizmom, na kraju im donosi samo probleme, što će neke koštati i glave.
HOROSKOP je, između ostalih kvaliteta i poruka koje nosi kao delo nastalo pod neposrednim ehom šezdesetosmaške klime i turbulentnog zanosa sveta i hipi kulture, jedan od najboljih filmskih eseja na temu dosade i njenog pogubnog dejstva na ljude. Ovi kukavci ne samo što su lenji (toliko da ni neke sitne i ostvarive maštarije poput odlaska u Dubrovnik ne realizuju, što nije samo pitanje novca), nego su i lukavi i prezrivi, pa čak i kada im se ukaže prilika za pristojnu zaradu, oni taj posao obave samo traljavo i polovično.
U Draškovićevom (scenario je radio sa Zulfikarom Džumhurom) prilično ravnodušnom odnosu prema protagonistima, što je urodilo stilskom i estetskom kohezijom u prikazu neemotivnog i grubog slikanja sveta kakav on uistinu jeste – bezobziran i brutalan, može se izvući bar jedna naklonost prema lokalnim zgubidanima ako se njihovo nečinjenje, odnosno samo povremeno činjenje ali pogrešnih stvari, filozofski i svetonazorski tretira kao otpor prema ustrojstvu sveta i raskid sa svim što ne čini čoveka istinski zadovoljnim i ostvarenim.
Već u svom prvom filmu Boro Drašković se predstavio kao autor koji neće imati problem da svoje priče suvislo i dramaturški uverljivo dovodi do katarze, što je bila retka spretnost i kod jugoslovenskih kolega. Danas je to tek za gro aktivnih predstavnika u kinematografijama regiona misaona imenica.
Ovih dana je predstavljen digitalno restaurisani film Dinka Tucakovića, prema scenariju Nebojše Pajkića, ŠEST DANA JUNA (1985), koji ima niz sličnosti sa individualnim i grupnim portretima karaktera kao i vremensko-periodnim odrednicama sa pričom iz HOROSKOPA. Neke sudbine ključnih likova i bitne situacije su preslikane.
Drašković je okupio neverovatnu plejadu mladih glumaca u usponu, od kojih je onaj koji će ostvariti skromniju karijeru od svih, Miloš Kandić, ovde najupečatljiviji, na stranu što je lidersko ludilo Dragana Nikolića u fokusu. Što se Milenine Milke tiče, svojim darom glumica je na bolno dirljiv način donela devojku koja od pakla konzervativne sredine i lične nesreće beži u svet (iz njene perspektive i ta nedođija u koju stiže takvom se učini), koji će postati eskapistička zamka, jer se ispostavlja da jedno zlo zamenjuje drugo, još veće.
Iako nagrađen u Berlinu (Počasno priznanje UNICRIT Award) i Puli, gde je valorizovan domet Milene Dravić, pravu afirmaciju HOROSKOP (proizvođač je bila Bosna Film iz Sarajeva, a distributer Kinema) je sticao kroz vreme, a na 29. Festivalu autorskog filma Dragan Nikolić i kornjača na njegovim golim grudima činili su zvanični plakat manifestacije.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
