Indigo kristal (2023)

Već drugi put uzastopno početak godine donosi neočekivane domaće hitove, filmove koji nekako iz skromne, gotovo autsajderske pozicije izrastaju u neku vrstu bioskopskog fenomena, iako su, naizgled, sve okolnosti protiv njih. To se prošle godine dogodilo sa ZLATNIM DEČKOM Ognjena Jankovića, koji je imao blizu 170 hiljada gledalaca, a ove sa crno-belom kriminalističkom dramom INDIGO KRISTAL Luke Mihailovića, takođe debitanta. I ovaj film je sjajno startovao i veoma je gledan.

Koliko smo shvatili ovo je trebalo da bude samo diplomski film mladog autora, ali  ulaskom u projekat producenata Miodraga Radonjića, koji će ovde poneti i glavnu ulogu, i Miloša Avramovića, priča je dobila dovoljan i pristojan materijalni input da se razvije do bioskopske dužine, da u njega uđu talentovani i harizmatični glumci čija imena znače, da se jednostavno razvije do primamljivog i atraktivnog proizvoda.

I stvarno, glumci su ovu tešku, ”mušku” priču o generacijskim podelama i  sukobima na narko tržištu jednog srpskog grada izneli junački i zanimljivo. Bar dva glumca su se sa likovima u INDIGO KRISTALU, Miodrag Radonjić i Denis Murić, morali boriti da naprave koliki-toliki otklon u odnosu na role sa kojima su se baš kod ove široke, pre svega mlade publike, definitivno identifikovali. Radonjiću (Baći iz JUŽNOG VETRA) možda je bilo nešto lakše, jer je ovde, donoseći Vuka, izbegao blentavi i tupavi humor i izvesno samodopadno mangupsko prenemaganje, pa publika za njegovog junaka na raskršću, koji bi posle dugogodišnjeg zatvora da krene mudrije i pametnije u život, ako može nekim skromnim poslom, samo s ovu stranu zakona, i te kako ima simpatija. Čak bi se moglo reći da delom, Radonjić ovde preuzima neku vrstu maraševske (Miloš Biković u JUŽNOM VETRU) čvrstine i racionalnog rezonovanja u kriznim situacijama. Prospe i Vuk, iz svoje očajničke pozicije, po neku foru, ali on je u suštini ozbiljan, jer ga boli stranputica na kojoj je bio, kao i cena koju je za to platio. On bi se najradije uhvatio za nastavnicu Maju (Nina Janković), koja je u priči najviše oličenje neke normalnosti i čistote, suštinski zgrožena šta radi ekipa oko njenog brata, koji drži klub koji je leglo narkomanije. Ipak, Vukove šanse u zemlji Srbiji da se integriše i krene normalno da živi, sa bagažom koji nosi, su gotovo ravne nuli. Posebno zato što je on već jednom obeležen, a kao takav uvek je interesantan predstavnicima zakona, određenim strukturama u policiji, koji bi na njega i sada, kada je na slobodi, želeli da računaju radi nekih vlastitih interesa, pogotovo što su u podzemlju aktivni već neki novi klinci.

Denis Murić gotovo ponavlja svoj karakter iz ZLATNOG DEČKA, u smislu šta njegovog Zizija u životu zanima, osim što ne igra fudbal. Ipak, on je glumac koji pleni svojom energijom, kadar u kome se on nalazi uvek je napet, nervozan i preteći. Zizijev kraj, koji je posve očekivan u ishodu ali ne i u njegovom vinovniku, i praktično rimovan sa sudbinom njegovog starijeg brata, Vukovog pajtaša, logično je tragično finale nakon njegovog upornog insistiranja na bahatom i euforičnom putu bez povratka. Ubiće ga njegov dužnik, naizgled smotani tip koji u toj podzemnoj hijerarhiji među klincima ne znači ništa više od konzumenta i kukavnog zavisnika, a to nas je podsetilo na kraj Al Paćina u KARLITOVOM PUTU Brajana de Palme, kome ne dođe glave niko od velikih igrača iz ’’branše’’, nego neki bedni anonimus sa dna kace.

Od glumačkih doprinosa vredi istaći i domet Miloša Petrovića Trojpeca, veoma zaposlenog mladog glumca, koji je ovde, sa jednom reljefnom posvećenošću, prikazao Godžija, igrača na žiletu, koji je podjednako i kriminalac i predstavnik zakona, možda kao paradigma opstanka u tim sferama u društvu bezakonja i urušenog pravnog sistema. Tu je i odlični Pavle Mensur kao Snifi.

Kada se pojavio LIHVAR Nemanje Ćeranića, vrlo dobar socijalni krimić sa zavidnim dramskim potencijalom i osvetničkim luzerskim krikom glavnog junaka, lociran u Inđiju, naslutio sam da će biti još takvih zanimljivih iskoraka sa atmosferom provincijskog štimunga. Evo sada i ove priče Luke Mihailovića koja se dešava u Šapcu. Decentralizacija kulture generalno je već decenijama aksiom neke društvene politike, sa rezultatima kojih ipak ima, ali je i za našu kinematografiju poželjno da ima i izmeštanje lokacija, naravno ako struktura i funkcionalnost priče to mogu da podnesu.

Kada su likovi u pitanju, šteta što neke od ovih, reklo bi se po naglasku,  prekodrinskih sivih eminencija iz korumpiranog  policijskog aparata, nisu odigrala neka jača glumačka imena, što bi ’’ulog’’ u finalu priče još više povećalo, a još bar jedan negativac od formata pojačao bi utisak. Takođe, dosta pretenciozno deluje početna poruka, pre samog početka špice, koja deluje kao neki rezime socijalno-psihološke studije mladih našeg društva u svim turbulentnim vremenima kod nas, od 90-ih naovamo, pa i slogan koji prati film na temu slobode. Takva objašnjavanja ili pojašnjavanja nisu bila potrebna, priča se branila i odbranila sama sobom, što je najvažnije.

Shvatili ga kao lament nad posrnulom mladosti ili širu društvenu kritiku, gde se neki obrasci uporno ponavljaju kada su u pitanju neki dobro situirani i uticajni matorci koji drmaju iz pozadine i usmeravaju sudbine mladih ljudi (tako je bilo i u komunizmu), INDIGO KRISTAL unutar dobre mladalačke i filmofilske energije koja se oseća u kadru, ima i odlično formirane zanatske zametke, što se odrazilo na to da ovo ostvarenje Luke Mihailovića i kao celovito delo deluje više nego korektno.