Review
Gotovo da nema filma u bogatom opusu Vudija Alena da ovaj sineast nije pokazao određenu mikro posvetu nekoj kinematografskoj legendi a ponekad je to bilo divljenje i samoj umetnosti pokretnih slika u globalu. ENTERIJERI su pak, kako sam priznaje u autobiografskoj knjizi APROPO NIČEGA (2020), plod želje da pokaže kako ume da iznedri ozbiljnu dramu a ne samo da je vešt u pravljenju komedija.
ENTERIJERI su došli nakon velikog i neočekivanog uspeha sa ENI HOL (1977), koji je osvojio 4 Oskara, od kojih i one za najbolji film i režiju.
Teško se upućeniji poznavaoci filma mogu oteti utisku da je porodična drama sjajno odabranog naslova, odlične glume i jako dobre realizacije dostojanstvena posveta evropskom velikanu Bergmanu. Celokupna struktura i šmek filma naginju genijalnom Šveđaninu, tu su neraspetljani odnosi između tri sestre (Dajana Kiton, Meri Bet Hart, Kristin Grifits), kompleksne veze njih dve sa svojim partnerima (Ričard Džordan, Sem Voterston), ali ono što ih najviše izbacuje iz takta i remeti život jeste odluka njihovog oca (E. Dž. Maršal) da se konačno posveti sebi, napusti njihovu majku (izvrsna rola Džeraldin Pejdž, koja je za ulogu depresivne Eve dobila nagradu BAFTA za epizodu) i oženi se sa živahnom, razigranom, raspričanom i punom života Perl (fenomenalna Morin Stejplton koja u tmurnu i defetističku priču unosi vedrinu, opuštenost i veseli kolorit).
Majka nikako ne može da podnese traumu koju joj izaziva odluka životnog saputnika da je napusti i učestalo je na terapijama. Kao i mnogi nesrećni ljudi, koji iznutra ne mogu da se domognu osećanja sreće i spokoja, svoje frustracije uporno pokušava da reši odabiranjem i premeštanjem nameštaja, ili sitnim izmenama u enterijeru, za šta je i profesionalni ekspert (“Nijedna od soba nije bila sa pravim osećajima”, reći će joj u trenucima iskrenog, finalnog suočavanja ćerka Džoi, koju igra Mari Bet Hart). Nesrećni ljudi poput zaraze šire talas nezadovoljstva na svoje najbliže, od kojih se očekuje i dobija nesebična ljubav po zakonu krvi, pa se lanac patnje umnožava, karika po karika. A pored toga ove mlade žene moraju misliti o svojim zanimanjima, opsesijama, karijerama kao i podjednako u ćorsokaku zaglavljenim i neostvarenim partnerima.
Dajana Kiton je i posle Oskarom nagrađene naslovne uloge u ENI HOL nastavila svoju plodonosnu saradnju sa Alenom, ali ona nije i ono najupečatljivije u ženskoj glumačkoj postavi u ENTERIJERIMA. Osim hvaljenih veteranki (Pejdž, Stejplton) ovde je izuzetan domet ostvarila Meri Bet Hart i ona negde i najviše funkcioniše kao “Bergmanova heroina”, sa hipersenzibilnim i ponekad hipertrofiranim doživljajem problema koji je opsedaju. Ona ne samo da svojim duševnim manifestacijama ulazi u nestabilnu fazu između krikova i šaputanja, nego i fizičkim obolom podseća na galeriju Bergmanovih glumica, pa, verovali ili ne, u nekim trenucima, i na jednog njegovog glumca (Maks fon Sidou).
ENTERIJERI su visoko ocenjeni od kritike i imali su 5 nominacija za Oskara, ali nisu se okrunili ni jednim pozlaćenim kipićem. Ipak, ovaj osobeni dragulj jako dobro funkcioniše i nakon više od četiri decenije od nastanka i Vudiju Alenu to ostvarenje, osim šarma, pitke intelektualnosti, komičnog štimunga, vrcavih tirada karakterističnih za većinu naslova koje je potpisao, daje njegovom opusu izvesnu dubinu i slojevitost kao rasna drama visokih dometa.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
