Review

Ovo je film koji su kritičari, na iznenađenje mnogih, izabrali za najbolji svih vremena u anketi koju je prošle godine sproveo filmski časopis Sight and Sound, koji izdaje Britanski filmski institut (BFI). Tako je sa prve pozicije smaknuta Hičkokova VRTOGLAVICA, koja je izabrana 2012. godine.

Tako će ŽANA DILMAN samom zvučnom činjenicom da ju je struka izabrala za najbolji film ikada, doći u priliku da bude vidljivija, jer, realno, za to ostvarenje osobitog rafinmana, strukture i artificijelnosti, osim posvećenika neka šira javnost teško da je ikada i čula.
ŽANA DILMAN, pogotovo za svoje vreme, jeste značajan u umetničkom ali i socijalnom smislu, a vreme mu je išlo na ruku u smislu šireg društvenog angažmana po pitanju ženskog oslobađanja i samosvesti. Slični pokušaji na tu temu (bez komparacije u stilskom pogledu) koji su dolazili iz američke kinematografije 70-ih, bili su mnogo vidljiviji i uspešniji (ALISA VIŠE NE STANUJE OVDE Martina Skorsezea, SLOBODNA ŽENA Pola Mazurskog). Naravno, možete se ženski oslobađati na razne načine, ekstremno buntovnički i samoubilački poput Telme i Luiz iz istoimenog dela Ridlija Skota ili da jednostavno bez reči i iznenada napustite sve i pobegnete od porodičnog, naizgled harmoničnog ambijenta gde teku med i mleko poput Lore Braun, iz kalifornijskog gradića pedesetih, u SATIMA Stivena Daldrija. Naravno, ne treba zanemariti ni količinu depresije koja upravlja ”revolucionarnim” potezima junakinja.
I tu, uglavnom, pričamo o ženama koje su iskoračile. Heroina Šantal Akerman je, čini se, suprotno, a maestralnost rediteljskog postupka u formiranju ovog lika, jeste u tome što vi želite da u nekoliko navrata pustite krik umesto nje (koji se kod nje još valja negde u predelu stomaka). Možda baš onda dok prilježno priprema onu veknu sa mesom.
Film kroz beskrajno duge kadrove, a u bezmalo tri i po sata, priča o svakodnevnom životu mlade žene, koja živi sa sinom. Za život zarađuje uglavnom tako što pruža ljubavne usluge muškarcima ili što pričuva bebe dok su im roditelji zauzeti. Gledamo je kako s neverovatnom posvećenošću, da sve bude cakum-pakum, obavlja poslove oko kuvanja, pranja, čišćenja. Za stolom, dok jede sa sinom, to je po apsolutnom bontonu. Povremeno izlazi u nabavku, za namirnice ili pletivo, pa rutinu enterijera Akermanova, prateći Žanu, ponekad zameni vrevom grada, ljudi i saobraćaja. Žana je besprekornog i lepog izgleda u kući, čak i kada ne očekuje posetioce za krevetske usluge.
Osnovna ideja Akermanove je jasna. U svom filmu ona decidno pokazuje kako je život sastavljen od niza banalnih činjenja, na nivou jednostavnog funkcionisanja. Izuzetnost nekih doživljaja, ako se uopšte dese, pripada apsolutno retkim momentima. Sve ostalo je služenje potrebama tela i ubijanje vremena, jer život ide dalje, kroz dosadu i beskrajno ponavljanje istog, od fizioloških potreba do sređivanja životnog prostora.
Međutim, kada se pogleda karakter Žane Dilman, koju Delfin Sejrig (PROŠLE GODINE U MARIJENBADU) donosi sa neverovatnom uživljenošću i trpljenjem čitavog arsenala trivijalnosti svoje junakinje, jasno je bilo da ta introvertna žena, bar kada su osećanja u pitanju, negde mora da pukne, da se taj mehanizam njenog bitisanja mora pokvariti. Svaku radnju koju uradi, bila joj teška ili laka, ona prihvata sa filozofskim mirom (ili, bolje, pomirenošću), ali pitanje je koliko je njena unutrašnjost spremna da sa tolikim pacifizmom primi sve senzacije koje dolaze spolja, a tiču se repetativnosti stvari koja dostiže ludačku dimenziju. Na kraju, sav bes se, naizgled iz nepoznatog razloga, izlije kroz makaze koje završe u vratu jednog klijenta posle ljubavnog čina.
Film ŽANA DILMAN je stilski podjednako intrigantan i iritantan, ali apsolutno koherentan. Šantal Akerman napravila je odu ženi gde se akumulirana frustracija tradicionalnog, građanskog i damskog sudara sa praznom dušom i psihom ubijenom dnevnom rutinom. Pomislite u nekom trenutku, ženo ostavi sve to i idi makar džogiraj, izbaci sve te nataložene otrove i negativnosti iz sebe. Trči, Žana, trči…


About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013), Poljski film u novom veku (Tercija, 2021). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.