Leto kada sam naucila da letim (2022)

Radivoje Andrić, koji je oduševio publiku a stekao i poštovanje kritike ostvarenjima TRI PALME ZA DVE BITANGE I RIBICU, MUNJE i KAD PORASTEM BIĆU KENGUR, veoma je nedostajao ovih blizu dvadeset godina kako se nije oglašavao na polju celovečernjeg filma.

Taj duhoviti, inventivni reditelj koji, čak i ako ima nešto ozbiljno da kaže u smislu društvene kritike i promišljanja o zajednici, pre svega kroz sudbine i status mladih ljudi, nikad to nije pretpostavljao svojoj osnovnoj misiji da nas nasmeje i zabavi na inteligentan način, da zavolimo njegove romantike i ljubavne luzere, otkačene i uporne da osmisle ili sačuvaju svoje male svetove u haotičnom okruženju.

Koliko je estetika Raše Andrića nedostajala vidi se kroz punoću i lepotu bioskopskog doživljaja koji nam je isporučio i ljupko omamljujuće dejstvo njegovog povratničkog filma LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM, nastalog prema popularnom romanu Jasminke Petrović i scenariju Ljubice Luković.

Ma kakvo crnilo nas okruživalo i ma koliko bili frustrirani raznoraznim problemima i brigama, život ima svoje divne momente i valere, a naši reditelji, generalno opsednuti sivilom i defetizmom, često ne znaju to da primete i istaknu. Raša Andrić to zna i potpuna je suprotnost. To je retka prilika da i sreća, koja je generalno sama sebi dovoljna, pa ju je jako teško prenositi kroz pisanje i režiranje, a da taj sadržaj ima pristojnu kakvoću i šarm, da ne sklizne u patetične, srceparajuće prizore i emotivno-kičaste zabrane, da i ona nađe svoje mesto u tematskom korpusu domaćeg filma Sve te opuštene, zabavne, humoristične sekvence u znaku letnjih stvari laganih i željene prve romanse devojčice Sofije (izuzetno talentovana Klara Hrvanović) sa nastojanjem otkrića prvog nevinog poljupca, koje nas poput prijatnog lahora obujmljuju, suštinski je jako teško ostvariti, ali Andrićev senzibilitet blagog i mudrog umetnika, uz divnu glumačku ekipu koja je fantastično postigla hemiju spontanosti (Olga Odanović u liku Sofijine babe, sa brojnim neočekivanim ali beskrajno duhovitim provalama i forama, sjajna Snježana Sinovčić, glumica HNK u Splitu, u liku babine sestre Luce, Frano Lasić, Žarko Laušević, Marijana Mićić i talentovana deca glumci Luka Bajto, Ema Kereta Rogić i Benjamin Lacko) zaista plene. Uspeli su da postignu pitkost iza koje ne stoji isprazan sadržaj i ostvarili jednu šarmantnu odu hedonističkoj strani života, uz malo nostalgije i puno aktivne radosti.

U kvalitete filma spada i to što je Radivoje Andrić uspeo da kroz tehnološku potporu mladih, koji se danas ne mogu razdvojiti od svojih telefona i društvenih mreža, pronađe pravu meru a istovremeno i resurs (između ostalog i za narativni i dizajnerski aspekt svog ostvarenja) da se ipak na organski i plemenit način uđe u njihovu komunikaciju a da to bude prijemčivo i za publiku.

Jarke i vedre boje kamere majstora Dušana Joksimovića sjajno su dočarale atmosferu Hvara, morskih čarolija i nestašluka, vedri duh same priče.

U američkoj kinematografiji postojao je, najviše tokom 80-ih, jedan prelep i fantastičan talas divnih tinejdžerskih komedija koje su potpisivali Džon Hjuz, Hauard Dojč, Sten Dragoti i drugi, sa vedrinom i duhovitim upijanjem prvih inicijacija u svetu ljubavi. Istina, junaci tih priča bili su koju godinu stariji od Sofije, ali je, generalno to taj filing koji preovladava i kod Raše Andrića.

S druge strane, lepa tradicija ostvarenja sa decom u fokusu i poetično plemenitim interpretacijama njihovog sveta, koja je u srpskom participiranju u jugoslovenskoj kinematografiji donosio pre svih Jovan Rančić, konačno dobija svoj pokušaj obnove. Pre svega u smislu da se na našu bioskopsku scenu vrati nešto što se u punoj meri može nazvati porodičnim filmom, što novo delo Raše Andrića i jeste.

LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM je pravi voćni kup sa sladoledom koji prianja uz mlad organizam, a veoma će prijati i odraslima. Zato požurite u bioskop i uživajte.