Review
Ovo je još jedan marginalizovan film povremeno genijalnog reditelja Frenka Perija (1930-1995), potpisnika remek-dela PLIVAČ (1968). U pitanju je psihološki triler sa serioznim dramskim potencijalom i temeljnom dualnom prostudiranošću međusobno konfrontiranih a ipak zavisnih karaktera, šefa policije Takera (Klif Robertson) u malom gradu (stvarni događaj ubistva u malom mestu u Arkanzasu predstavljao je polazište za ovu priču), i vidovnjaka Vilsa (Džoel Grej), koji se nametnuo kao moguća krunska pomoć u rasvetljavanju ubistva devojke, čiji je leš pronađen na podu folksvagena.
Dejvid Zelag Gudman, scenarista raskošnog opusa koji je bio ključni saradnik Dika Ričardsa a tvorac je scenarija ili koscenarista nekih od najboljih filmova Sema Pekinpoa, Vilijama Frejkera, Majkla Andersona i Irvina Keršnera, dobrano je ovde opteretio glavni lik policajca Lija Takera, koga je svim tim balastom malo i umrtvio, pasivizirao i atrofirao. Zbog aktuelnog slučaja Takeru se drma i njegov poslednji bastion, lični dom i bračna harmonija u kojoj se očekuje prinova. Pitanje je ozbiljnosti jedne institucije poput policije da je toliko nemoćna da počinje da veruje da će neko sa navodnim telepatskim ili paranormalnim darom uspeti da pospeši istragu prema pozitivnom ishodu. Ali, male sredine poput ovog Lorela, izgleda da su plodno tle za propovednike, sektaške lidere (Vilsova mala porodica generalno deluje blentavo, a ponašanje njegove supruge začudno; sluša ga fanatično pokorno kao da on i jeste vođa neke sekte), pa što ne bi i za vidovnjake, koji, eto, svoje navodne moći hoće da iskoriste na polzu zajednice i svoju misiju učine društveno prihvatljivom. Kakogod, ulazak Džoela Greja u kadar, sa skalom svojih začudnih promišljanja, enigmatske harizme i čitavog asortimana zavođenja koja podjednako izluđuju Takera kao i publiku, unosi nemir koji se nasađuje na nervozu u policijskoj stanici. U nekom trenutku svi deluju kao omađijani gledajući Vilsa do tačke kada pomalo postaje irelevantno ko je ubica. Grej, koji se proslavio kao majstor ceremonije u remek-delu Boba Fosa KABARE (1972) igra svog kontroverznog Vilsa ponovo oskarovski, na granici iritacije i genijalnog performansa, svoj trans obogaćujući koreografskim minimalizmom, koji crpe iz svog plesačkog talenta.
Iako realno u ritmu i estetici sporovozan, a u prikazu metoda i funkcionalnosti policije realistički tretiran (što u smislu dinamike i dramaturgije nije mnogo plodotvorno i preporučljivo), ČOVEK NA LJULJAŠCI ima par zastrašujućih detalja. Šokantna je prva slika ubijene devojke koja se stisla u tesnom prostoru između sedišta i upravljača folksvagena u izvesnom grču a opet nekako kao dirigovani model za jezivu sliku ili fotografiju, uz jasnu nameru Perija da taj, kasnije opetovani, kadar estetizuje i stilistički naglasi. Nemir koji se uvlači kroz stvarna ili umišljena uznemiravanja u Takerov dom, gde je stub i izvor topline njegova preplašena supruga (sjajno izdanje Doroti Tristan) dodatna je dimenzija napetosti koja u Perijevoj postavci počesto biva kastrirana. Interpretacija Doroti Tristan njenu junakinju pomalo približava liku Rozmari Mije Farou iz hita Romana Polanskog. Klif Robertson se ovde kod Perija, vreme će to pokazati, praktično pripremao za ono što će ga još u ekstremnijem obliku stići u filmovima OPSESIJA Brajana de Palme (partnerka muje Ženevjev Bižo) i DOMINIK Majkla Andersona (partnerka mu je Džin Simons).
ČOVEK NA LJULJAŠCI je potpuna kontra svojim savremenicima iz ere ultramačističkih i ekstremno violentnih proboja koje su u bioskopu ostvarili likovi poput Harija Kalahana, Pola Kerzija ili Šafta. Ovaj Robertsonov policajac je hiperrealstičan i prilično emotivan a ljutnju zbog profesionalne nemoći ili sporosti mu najčešće pojede strah zbog ugrožene bezbednosti trudne supruge. Njegov učinak će u lokalnom mediju The Laurel Star služiti za sprdnju i karikature.
Frenk Peri je bio majstor za uznemirujuće sadržaje koje je počesto postavljao u ruhu enigme i ćorsokaka, uz žanrovsku ambivalentnost i neartikulisanost, konstantno raciju u karakterima suprotstavljajući i čak favorizujući likove sa mentalnim problemima, oštećene duševnim porazima, počesto na granici ludila ili života u paralelnoj stvarnosti.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
