Martyrs (2008)

Review

Kada se pojavio “The Passion of the Christ” 2004. god., vecina vernika bila je sokirana izrazito viscelarnim prikazom fizickog kaznjavanja Isusa Hrista, i na kraju njegovim raspecem. Kao i uvek, aktuelni jevrejski prvosvestenici odmah su ukazali na njegovu politicku nekorektnost, ali to nije omelo milione ljudi da u filmskoj formi saosecaju sa ranama onog koji je iskupio sve grehe covecanstava do kraja sveta.

Uzimajuci u obzir centralnu temu prethodno pomenutog filma, “MARTYRS” ga je, slobodno se moze reci, u izvesnoj meri i premasio u filmskom prikazivanju ljudske patnje.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=lNpDiQimK6U[/youtube]

Prica pocinje bekstvom devojcice Lusi koja je bila zrtva zlostavljanja, nakon cega biva zbrinuta u specijalnoj bolnici gde upoznaje Anu. Posle petnaest godina, Lusi, na slici u dnevnim novinama, prepoznaje svoje krvnike, i odlucno krece sa Anom u osvetu. Izvrsivsi osvetnicki masakr, u kome je pobijena cela porodica sa decom, Ana dolazi do zastrasujuceg saznanja da clanovi porodice pripadaju tajnoj organizaciji koja vec sedamnaest godina vrsi eksperimente ciji je cilj ispitivanje do kojih granica moze ici ljudska patnja.

S obzirom na zaplet, moglo bi se zakljuciti da je u pitanju jos jedan krvavi horor koji nema drugog cilja, osim da sokira auditorijum. Medjutim, “MARTYRS” ostavlja duboko nelagodan utisak da je u pitanju izuzetno teska, mucna, psiholoska drama sa jakim uporistem u religioznoj sferi, koja postavlja ozbiljna pitanja o ljudskoj dusi u savremenom drustvu.

Odmah se mora reci da ovo nije film za siri krug gledalaca, a narocito za one koji nisu navikli na plasticno prikazivanje filmskog nasilja. U tom smislu se “MARTYRS” moze podvesti pod red filmova koji po nacinu prikazivanja nasilja spadaju u tzv. “novi brutalizam”, koji je zapoceo grupom mladjih autora kao sto su Nil Marsal, Greg Meklin i dr.

Da li zaista postoji zivot posle smrti? Da li u danasnjem svetu jos uvek postoji mogucnost transcendentalnog dozivljaja zivota, a zasto i ne reci, Boga? Osveta ili prastanje neprijatelju? Oslobadjanje covekove duse kroz neprirodno mucenje slabog ljudskog tela? Ovo su dobro poznata i vecita pitanja na koja “MARTYRS” nema odgovora, i svojom ciljanom brutalnoscu samo tragicno konstatuje da se ljudska zelja za otkrivanjem tajne zivota, na kraju, ipak svodi na bukvalno seciranje telesno-dusevnog ljudskog bica pri cemu, danas, nema vise mesta za istinski osvedocene mucenike kakav je bio, i ostao, nas Gospod Isus Hristos, pri cemu smo svi mi ostali samo zrtve nehumanih eksperimenata.

Kroz konstataciju anonimnog vodje tajne organizacije da je covecanstvo dostiglo granice patnje koje se vise ne mogu izdrzati, mozda se i krije glavna namera filma da uzrok problemu treba traziti, upravo,u neizdrzivim granicama ateizma koji je duboko zahvatio hriscanski svet. I pored toga sto je, kako se vidi u filmu, tajna organizacija dosla do neoborivih dokaza da cak i ateisti pri kraju zivota spoznaju boga i onostarno, covekova priroda je takva da ona uvek sumnja.
“MARTYRS”, i pored toga sto obiluje scenama jezivog mucenja, bezdusnosti i unakazenim ljudskim telima do neprepoznatljivosti, ipak deluje prociscujuce i kao da nudi poruku, koja na danasnjem stepenu drustvenog razvoja zvuci, gotovo, kao mit, kao praeho davno minulih eona, a to je – PRESTANIMO DA SUMNJAMO! POCNIMO DA VERUJEMO!

Na kraju, pomenimo i reci Svetih Otaca: “Neki neupuceni ljudi vise misle o kraju sveta nego o kraju zivota, premda je jasno da je za onog kome dodje kraj zivota dosao i kraj sveta. Pa nasto nam znati ono sto nam spasitelj nije nasao za korisno da nam otkrije?”