My Bloody Valentine (2009)

Review

ored naucne potvrde psihoza (najvisi stadijum poremecaja licnosti) koje se javljaju u stvarnom zivotu, postoji jedan krajnje redak oblik kojim se, pre svega, operise na teorijskom nivou, a cija bi definicija, opisno,mogla da glasi ovako: “Cepanje licnosti uz poremecenu identifikaciju”.

Ova ideja je posluzila kao inspiracija mnogim znacajnim filmskim autorima koji su u oblasti psiholoskog horora i trilera napravili dela koja ne samo da imaju kultni status, vec predstavljaju istinske filmske klasike. Pomenucemo samo neke od autora i njihove filmove koji su na najoriginalniji nacin etablirali ovu vrstu “filmske psihoze” – “PSYCHO”, Alfreda Hickoka (Alfred Hitchcock) iz 1960.god. ; “The Tenant”, Romana Polanskog (Roman Polanski) iz 1976 god. ; “Dressed to Kill”, Brajana De Palme (Brian De Palma) iz 1980.god. i dr.

“MY BLOODY VALENTINE” je, u tom smislu, ortodoksni primer krajnje neinventivnog i loseg rimejka (originalni “MY BLOODY VALENTINE” iz 1981.god. i sam spada u prosecno sleser ostvarenje) koji se ni u jednom kadru nije potrudio da, makar iz pijeteta prema svom prethodniku, unese nesto sveze krvi. Umesto toga, dobili smo jedan katastrofalno anemican “neosleser” koji “proliva” krv, uglavnom, kad ne treba.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=mPMRDqMWKQ4[/youtube]

Nakon uvodne scene masakra, bez zrnca saspensa, koja je pre iritantan napad na cula gledalaca nego smisleno izazivanje strave, svakom postaje jasno u kom ce pravcu ici film. Problem je u tome sto, ako se osvrnemo na uvodni deo teksta, film postaje na krajnje bestijalan nacin predvidiv, da u potpunosti postaje jasno da je celukupna filmska ekipa najpsihoticniji faktor u celoj prici.

Pored izrazito lose rezije koja ni ujednom trenutku nije imala u vidu da, s obzirom na ono sto se desava, likove obogati nuznom emocionalnom napetoscu, kako je to znalacki primenjeno u “HIGH TENSION”, Aleksandra Aze (Alexandre Aja) iz 2003. god., ovde imamo jedno besmisleno redjanje leseva. Doticni ubica se neopazeno pojavljuje i u prodavnici, i u motelu, i u kuci,i to u meri koja film cini apsolutno nepodnosljivim za gledanje.

Prema tome, ako ste pravi ljubitelj filmova o psiho-ubicama, moj savet vam je da se umesto “mog krvavog dana zaljubljenih” ponosno vratite na proverenu “noc vestica” i istinski dozivite filmsku stravu.