Review
Dok film NEČISTA KRV – GREH PREDAKA (2021) Milutina Petrovića (scenario: Vojislav Nanović, adaptacija: Milena Marković) ubira lepe kritike i beleži solidnu gledanost, pre 25 godina u domaćim bioskopima igralo je ostvarenje NEČISTA KRV Stojana Stojčića (ATOSKI VRTOVI) koje se nije proslavilo, ali ga je publika takođe gledala u priličnom broju. Prema motivima literature Borisava Stankovića, scenario su napisali Stojčić i Slaven Radovanović. Ovaj film imao je teške produkcijske probleme, jer je prešao mukotrpni put od početka snimanja, negde tamo 1991, do konačne pojave u bioskopima čak pet godina kasnije.
Oni koji su očekivali striktno poštovanje narativnog toka istoimenog romana bili su razočarani, jer su Stojčić i Radovanović iz više ključnih Stankovićevih dela pokupili određene motive i dali sebi priličnu slobodu u njihovom korišćenju i transponovanju. Takav odnos prema prozi jednog od najznačajnijih srpskih književnika nosio je puno rizika i, nažalost, dogodilo se saplitanje o klasika. Samo na momente film uspeva da dočara duh i atmosferu kojima je čitalac Stankovićeve žestoke, čulne, sočne i pune naboja stranica prosto opčinjen. Mada govori o traginim ljudsim sudbinama, ija je promašenost, između ostalog, uslovljena vekovnom tradicijom jednog specifinog podneblja, film ostaje negde na pola puta u nastojanju da zaintrigira usudom svojih protagonista.
Bez obzira na prisutnost Sofkine čulnosti, putenosti i bujne lepote (darovi prirode, ali i vesnici zlehude sudbine), gazda Markovog poročnog potonuća u greh odnosno opijenosti mladošću i lepotom sopstvene snahe, te gorkog saznanja efendi Mite o putu u propast njegove mezimice, ne može se odoleti utisku da su unutrašnji lomovi junaka, uprkos trudu glumaca (Maja Stojanović, Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić) ostali neizraženi. Za određenu hladnoću dela kao celine i izvesnu ravnodušnost prema priči i likovima, odgovornost ipak leži najviše na reditelju. Stojčić se opredelio za škrtost dijaloga, prepustivši slici da govori sama za sebe. Inače, veoma uspela fotografija (Mišo Samojlovski, Andrej Čertov, Milan Spasič), sa obiljem poetskih pasaža, i nadahnuti muzički doprinos Laze Ristovskog, bogat etno motivima, gotovo da sve drugo bacaju u senku.
Još jednom se vraćajući na učinak glumaca, trebalo bi istaći senzualnost mlade debitantkinje Maje Stojanović, korektne interpretacije Radeta Šerbedžije, Ljube Tadića i Filipa Gajića (Markov sin), ali najubedljiviji utisak ipak ostavlja harizmatični makedonski gumac Meto Jovanovski, koji je od jednog praktično marginalnog lika, turskog pobratima Agima, izvukao maksimum i izgradio moćnu kreaciju.