Review
Čudesne i izuzetno kvalitetne sedamdesete u američkoj kinematografiji neiscrpan su majdan za istraživanje, naročito ako hoćete da prostudirate filmove koji su u vreme izlaska bili negde na margini pažnje filmske javnosti.
DAN ISPLATE je debitantski film Kanađanina Derila Djuka (1929-2006), veoma talentovanog reditelja koji je napravio malo filmova za bioskop, ali bar dva iz 70-ih, njegov prvi i drugi (TAJNI KOMPANJON, 1978, sa Eliotom Guldom, Kristoferom Plamerom i Suzanom Jork) su mala remek-dela.
Veći deo filma DAN ISPLATE prolazi u opuštanju i zabavi popularnog kantri pevača Maurija Dana, koji pravi koncerte, obilazi radio-stanice, otima devojke i ubacuje ih na zadnje sedište auta, a u njegovoj pratnji osim odanih prijatelja i saradnika su i groupie girls. Pevač putuje i pokušava da reši neke probleme, usput se neprestano nalivajući viskijem i konfrontirajući sa gotovo svim ljudima. Jedna situacija, kada posle koncerta vodi ljubav sa mladom obožavateljkom, ispostaviće se kao teška nepromišljenost i trenutak kad je đavo pokucao na Maurijeva vrata. Nakon toga on putuje svojim kadilakom južnim državama, ali zaštitnik i dečko te cure, Bridžvej, sačekaće ga u jednom restoranu i obrukati pred svima, upućujući mu teške reči. Dolazi do obračuna među njima, gde ovaj posegne za nožem, ali Mauri je jači i sečivo završi u stomaku napadača. Kad ovaj umre, Mauri moli svog vozača Čikaga da policiji kaže da se on našao u sukobu sa nesrećnim Bridžvejem i ovaj prihvata da se prijavi umesto njega. To je, ipak, samo uvod u Maurijevo potpuno pomračenje, jer ni sam neće još dugo poživeti.
Ovu priču o posrnulom, poročnom kantri pevaču Djuk režira inteligentno i sa puno senzibilnosti, polako gradeći atmosferu defetizma, prateći neumitni put svog junaka u pakao. Rip Torn je ostvario ulogu svog života, fascinantno ulazeći u karakter koji, sa pijedestala zvezde (”javnog dobra”, kako misli za sebe), ne vidi kako se rapidno moralno i ljudski srozava, idući beskompromisno ka razvalinama vlastite sudbine, usput povređujući ili čak ubijajući ljude.
Jedna od njegovih žrtava je i mlada Rozamond (sjajno i nezaboravno ostvarenje glumice Elejn Hajlvejl, koja se tokom karijere uglavnom pojavljivala na televiziji), u početku opčinjena Maurijevom mačo harizmom (fantastična scena vođenja ljubavi na zadnjem sedištu auta, koje je trebalo da se odvija krišom od druge pevačeve ženske, zadremale Mejlin, koju igra Ana Kapri), a zatim suočena sa opasnom i mračnom stranom svog idola, u atmosferi surovog bekstejdža. Takođe, Mejlinino izbacivanje iz auta režirano je na antologijski način.
Djuk je i u ovom, a u sledećem filmu pogotovo (TAJNI KOMPANJON), pokazao kako od prilično lagodne, bezbrižne priče, sa komičnim detaljima, ume naraciju gotovo neprimetno (a dramaturški funkcionalno i životno uverljivo) da uvede u predvorje teške drame sa žanrovskim impuslima i odrednicama. Kantri muzika i duge vožnje kadilakom drumovima Amerike učinili su ovo delo jednim od najdopadljivijih među road movie biserima, kojih je naročito tih 70-ih u Holivudu bio veliki broj.
Deril Djuk, koji je ipak veći deo svoje karijere proveo radeći TV filmove i serije, obrađen je u čuvenoj knjizi SVETLO U TAMI: NOVI HOLIVUD, priređivača Nebojše Pajkića i Dragana Jeličića, a njegovim autorskim karakteristikama i estetskim dometima bavio se kritičar Miroljub Stojanović, aktuelni urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
