Shaft (2019)

Review

Prateći današnji trend filmova koji se prikazuju u tehnološki osavremenjenim bioskopima, među njima najviše dominiraju visokobudžetna ostvarenja o super herojima. Kao da je zauvek prošlo vreme subverzivnih-bez pardona niskobudžetnih filmova iz tzv. B produkcije. Ako se malo vratimo u istoriju filma, videćemo da se sam naziv B produkcija vezuje, pre svega, za žanrovski film kada su autori dobijajuću finansijska sredstava za snimanje od velikih producentskih kuća istovremeno imali i tu komociju (mada je i ona bila relativna) da ih niko neće kontrolisati kakva se to opasna vrenja dešavaju u njihovim glavama i kakav će ishod za društvo imati gotov filmski proizvod kada bude krenuo njegov život u ograničenom broju bioskopa za njegovo prikazivanje.

Pored velikih holivudskih filmova i heroja u njima, snimanih tokom 70-ih godina prošlog veka, a koji do današnjih dana nesalomivo izdržavaju test vremena i umetničke vrednosti, paralelno sa njima su se izgrađivali heroji na marginama B filma. Potrebna je čitava studija na ovu temu, ali zbog njene kompleksnosti i usmerenosti koju sugeriše sam naslov ovog teksta, biće dovoljno krenuti od samog pojma Blaxploitation filma. Uopšteno rečeno, u pitanju je niskobudžetni, jasno žanrovski profilisan film koji se bavi društvenim položajem i problemima Afroamerikanaca obuhvatajući rasne relacije, kriminogene strukture i ostale konflikte na mikro društenom planu. Jedna od karakteristika ovih filmova, a može se smatrati i njihovim kvalitetom, je ta što nisu bili jednostrano opterećeni samo rasnim problemima, već su se trudili da prikažu i Afroamerikance kao opasne gangstere i planere kriminalnih radnji koji su podjednako isto, kako na širem društvenom planu, tako i među samim Afroamerikancima ugrožavali život poštenih i radnih ljudi. Isto kao što je britanska tajna služba imala svog Džejms Bonda, a San Francisko Prljavog Harija, tako je i Harlem dobio svog heroja u liku privatnog policajca Džon Šafta. U prvoj Šaft trilogoji iz 70-ih godina koju čine „Shaft“ (1971), „Shaft’s Big Score!“ (1972) i „Shaft In Africa“ (1973), ulogu Šafta, Prljavog Harija iz Harlema, do današnjih dana neprikosnoveno i nezamenjivo nosi Ričard Raundtri (posebno je za gledaoce sa ex-yu prostora zanimljiv podatak da se u jednoj od zapaženih sporednih uloga u poslednjem filmu iz trilogije pojavljuje tada 20-ogodišnja Neda Arnerić). Kada se posle toliko decenija ponovo sagleda ova trilogija, nesumnjivo se može reći da ona spada u kultna ostvarenja Blaxploitation filma, pri čemu je cela franšiza, dok je trajala, uspevala da drži balans između jednog autentičnog lokalnog heroja sa harlemskih ulica i elemenata parodičnosti, odnosno ismevanja likova iz gangsterskih filmova. Sam lik Šafta, s jedne strane, sjedinjuje u sebi magnetsku privlačnost jednog Džejms Bonda koji sa neverovatnom lakoćom, i pored sve akcije na terenu, instant osvaja najlepše žene na svom putu, a na drugoj strani, on je cinični usamljeni pravednik koji gaji prezir prema državi i njenim kompetencijama za pravovremeno rešavajne problema. Zahvaljući ovoj funkcionalno komičnoj integraciji lika i uverljivoj glumi Ričard Raundtrija, specifični Šaftov šarm se održao i posle toliko vremena.

Prvi rimejk kultne trilogije o Šaftu snimljen je pre skoro 20 godina, a etabliranu glumačku poziciju Ričard Raundtrija zauzima veliko glumačko ime među afroameričkim glumcima, Semjel L. Džekson. U tom trenutku se činilo da boljeg naslednika za ulogu Šafta nije bilo, tim pre što je i S.L. Džekson još ranije pokazao da ima dovoljno glumačkog rafinmana da iznese karaktere kakav je Džon Šaft. Međutim, film se pokazao kao pravi fijasko, jer roditelj Džon Singlton apsolutno nije razumeo duh prethodnih filmova, a kao rezultat njegovog neshvatanja, fanovi Šafta su dobili jednu prilično lošu akcioni komediju, nekoherentnu i sterilnu, sa dosta neubedljivim i usiljenim epizodnim likovima kao i neinventivno napisane dijaloge kojima je nedostajao „pulp“ stil kao Šaftov odgovor na društveno okruženje. Bio je to neuspeli pokušaj da se jedan klasičan B film prepakuje u skladu sa zahtevima vremena u kome je počelo perfidno da niče zlo seme političke korektnosti, a čiji plodove vidimo danas u raznim sankcijama za sve one koji se osmele da kažu nešto podsmešljivo u vezi LBGT prava, rodne ravnopravrnosti i sličnih društvenih konstrukta. U skladu sa tim, pred nama je nova avantura o Šaftu u produkciji Netflixa. U centru priče je odnos izemđu Šafta i njegovog sina, Džon Džunior Šafta, koga je on ostavio još kao bebu, i posle 25 godina, Džunior dolazi kod oca sa zahtevom da mu pomogne u pronalaženju ubice njegovog najboljeg prijatelja. Kao i u prethodnom rimejku, i ovde se u epizodnoj ulozi pojavljuje Ričard Raundtri koji glumi oca Džon Šafta, odnosno Džuniorovog dedu.

Ono što odmah iznenađuje jeste količina političke nekorektnosti koja krasi ovu, ipak, dramaturški slabu priču u režiji Tim Storija, ali se filmu mora odati priznanje što nije vodio računa koju će grupaciju S.L.Džekson, u ponovljenoj ulozi Šafta, potkačiti svojim seksističkim i rasističkim verbalizmima. Sviđalo se to nekom, ili ne, upravo suština ovakvih filmova leži u maksimalnoj političkoj nekorektnosti, bez koje nema srca najboljih B filmova. U tom pogledu, novi Šaft je bliži duhu kultne trilogije, pri čemu na dijaloškom planu i u skladu sa današnjim vremenom deluje subverzivno i bez pardona. Indikativna je scena kada Šaft sa svojim sinom koji je FBI analitičar treba da ispita Benija, ženu osumnjičenu za pranje novca, i tom prilikom Beni krene bezbol palicom na Šafta. Šaft se ne dvoumi mnogo i poteže pištolj da se odbrani, ali ga sin sprečava da puca objašnjenjem da je ona žena i ako puca da je to čin seksizma. Na to mu Šaft odgovara:“Ja ravnopravno gledam na svakog koga prebijem“. Film je pun ovakvih situacija i prilično smelo kroz formu crnog humora oponira današnjim nametnutim društvenim normama. Šaft će reći: „Muškarci su nekada bili muškarci. A sad vi jebeni Milenijumovci trčite naokolo, brinete šta žena misli, kako se oseća, izvinjavate se i takva sranja. To je sramotno“.

Na drugoj strani, pored, za svaku pohvalu vredne političke nekorektnosti, „SHAFT“ ne prelazi granice jednog prosečnog filma. Fotografija je suviše isprana i nema tu patinu filmova iz 70-ih godina koja dodatno doprinosi eksternalizaciji atmosfere tog perioda, tim pre što se konceptualno gledano priča trudi da liči na staromodne filmove o ortacima (buddy movies). Scene se nižu kao u nekoj sitkom komediji kojima još samo nedostaje umetnuti smeh publike iz pozadine. Žanrovski gledano, novi „SHAFT“ se ne trudi mnogo da se odmakne od akcione komedije (što je bio krupan problem i prvog rimejka) tako da koliko god Šaft rešavao nove društvene probleme na svoj staromodni mačo način, njegovo ignorisanje novih društvenih normi ima karakter tek prolaznog incidenta kome će se većina nasmejati i posle oprostiti. S druge strane, analizirajući reakcije na film, kritičarska javnost mu nije oprostila i pritom ga prilično loše ocenila. Na drugoj strani, film je imao mnogo bolji prijem kod šire publike, ako pogledamo njegove ocene na svetskim sajtovima kao što su Imdb i Rotten Tomatoes. Moglo bi se razmišljati i o tome da je ,možda, taj dobar prijem naišao kod starije publike koja je rasla i izgrađivla svoje svetonazore na tadašnjim drugačijim društvenim temeljima gde nije bilo ovakve cenzure kao danas.Takođe se može postaviti i pitanje koliko je današnjim indoktriniranim mladim generacijama blizak jezik filmske političke nekorektnosti, ako se setimo izjave legendarnog Klint Istvuda od pre neke godine na Kanskom festivalu koji je otprilike rekao da je politička korektnost potpuno ubila humor u američkom filmu.

U tom pogledu, novi „SHAFT“ je daleko od kultnog statusa svog prethodnika, pa čak i u čisto žanrovskim okvirima spada u slabija ostvarenja i kao takav ne dobacuje dalje od toga da bude tek prolazna reminiscencija Blaxploitation filma iz svog najplodnijeg preioda. Ali bez obzira na to, film treba pogledati kao neki mali fenomen sa nadom da će u nekoj budućnosti ponovo doći do pune revitalizacije neustrašivog B filma kakav je i bio u svojoj slavnoj prošlosti.