Review
Ovaj skoro pa zaboravljen film iz rediteljskog majdana Pola Njumena (u svesti filmske javnosti ipak su više ostali njegovi projekti sa suprugom Džoan Vudvord) poseduje neke od najuzbudljivijih scena ikada viđenih iako ne pripada žanrovskom korpusu. Njegova tenzija proizilazi iz legalnih i legitimnih poslova koji zbog svoje složenosti i karakteristika sami po sebi nose opasnost i atraktivnost. Takvih filmova nema mnogo. a jedan od zanimljivijih i amblematičnih je ČELIČNI NERVI (Steel, 1979) Stiva Karvera, koji se bavi mutljavinama u sferi graditeljstva, ali svoje najuzbudljivije momente dostiže prikazujući spektakularne podvige radnika i inženjera na spajanju konstrukcija na vrtoglavim visinama. Takođe zanimljivi su i neki naslovi o eksploataciji nafte.
NIKAD NE POPUŠTAJ (iskoristili smo njegov naslov za televizijska prikazivanja) ekranizacija je romana “Sometimes a Great Notion” Kena Kizija, autora proslavljenog “Leta iznad kukavičjeg gnezda”, koji će četiri godine kasnije na veliki ekran preneti Miloš Forman a svetska kinematografija dobiti jedan od svojih najvećih bisera. Iako je smešten u fikcionalnu Vakondu u Oregonu, kroz sagu o Stamperovima, tvrdoglavoj i nezavisnoj porodici drvoseča koja ulazi u sukob sa lokalnim sindikatom, ovaj predložak nosi foknerovsko južnjačko usijanje i moralnu ambivalentnost otpetljavajući komplikovane odnose u porodici i interesima zavađenoj zajednici.
Henk Stamper (Pol Njumen), iz podršku svog oca Henrija (Henri Fonda), uporno radi na porodičnoj tradiciji posla drvoseče. Matori Stamper je trenutno osujećen za aktivnije učestvovanje u poslovima, jer je u gipsu, ali ga to ne sprečava da dosoljava izvesne situacije svojim poganim jezikom. Oni u svojim poslovima oko sečenja i transporta orijaških balvana guraju ne popuštajući, a prvi znaci sumnje u u taj automatizam, koji im donosi materijalni opstanak ali izvan dinamičnog zanimanja i banalnu i predvidivu svakodnevicu, dešava se usred aktuelnog štrajka kolega iz grada i izvesne izopštenosti u zajednici. Sumnja u tu porodičnu tradiciju i tvrdoglavo i sebično insistiranje na vlastitom zabranu iskazuje Henkova žena Viv (Li Remik), karakter koji počinje da redefiniše istinski smisao života u porodici Stamper. Dodatno takva osećanja u njoj produbljuje povratak Henkovog nesnađenog polubrata Lija Stampera (Majkl Sarazen), koji nosi traumatična iskustva jer priznaje da je bio na ivici suicida. Između njega i Viv vrcaju iskre, što emotivne što u smislu svetonazora, jer urbana iskustva kao da su mu, uz obrazovanje, proširila vidike u odnosu na izvesnu zatucanost domicilnih Stamperovih.
Prvi nagoveštaj istinske drame i strašnih nesreća, Njumen učitava kroz nespretno i nevično Lijevo funkcionisanje kada se sa ostalima nađe u šumi prilikom sečenja, vezivanja, podizanja i pakovanja balvana u teretne kamione, a kasnije i kroz Vivina preklinjanja Henka da ne ide od kuće, jer ova sluti nešto užasno.
Reditelj postiže izvanrednu napetost u toj prvoj dugoj sekvenci u šumi, kada imate osećaj da svako drvo samo što nekog nije ubilo (balvani vitlaju i lebde kao kod Milića od Mačve), ali se i poigrava gledalačkim živcima jer isporučuje pseudoklimaks.
Međutim, Njumen nas tom sekvencom samo priprema za veliko suočavanje sa nesrećom koja ne dolazi sama. Henkov loše predviđen put odnosno struktura jednog dotrajalog stabla koje se rascepi na pola, prouzrokovaće tešku povredu ruke njegovog oca Henrija, koji samo što se oporavio. U istom trenutku pod jednim isečenim stablom koje se ispružio u vodi ostaje zaglavljen Henrijev nećak Džo Ben (izvanredna interpretacija Ričarda Džekela, valorizovana nominacijom za Oskara). Dok Li odvozi Henrija kod lekara, Henk se bori da oslobodi Džoa Bena, ali sve kreće po zlu. Henkov pokušaj da iseče balvan na pola završava neuspehom jer mu zataji motorna testera ali i drugi napori ne donose spas. Pošto glava Džoa Bena polako nestaje ispod površine vode, Henk mu usta na usta daje malo vazduha, ali ishod ubrzo postaje tragičan. Ova maestralno režirana sekvenca svakako ulazi u antologiju sedme umetnosti, jer je nabijena dramom, humanošću, bitkom sa vremenom, nadom, oproštajem i ljudskom nemoći. Prethodi joj zlokobna i histerična seča, gde stabla kao da vrište dok ih masovno kosi ljudska ruka, a sve prati gitarska deonica koja kao da prenosi bol isečenog drveća.
Henk Stamper je priličan gubitnik na kraju priče, jer ga napušta i Viv, ali retka je to pasmina, uprkos svim udarcima on tera svoje. U završnim kadrovima koje snimila kamera Ričarda Mura, uz obilje prizora zabeleženih iz vazduha, uz spakovana debla koja plutaju rekom, disciplinovana u grupi kao stada o kojima brinu dresirani psi, Stamper prkosi svima usput na vrh brodića istakavši odsečenu Henkovu ruku sa podignutim srednjim prstom.
NIKAD NE POPUŠTAJ je rasna drama izvanrednog potencijala i film koji ozbiljno svedoči o značajnom rediteljskom potencijalu Pola Njumena. Vredi mu se povremeno vraćati i zbog celine i zbog nekolikih briljantno postavljenih kadrova neverovatnog dramskog naboja i onoga što bioskop čini čarolijom.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
