Review
Filmom FRANCUSKA VEZA (1971) Vilijam Fridkin je dramatično unapredio svoju karijeru, utro put ka mejnstrimu i komercijalnom uspehu, doduše ne popuštajući u visokoj estetici i ne priklanjajući se zahtevima tržišta već ih uspostavljajući kao i većina ambicioznih marginalaca i buntovnika (Kopola, Bogdanovič, Skorseze, Lukas, Spilberg, Altman, Ešbi, De Palma, Rafelson, Hoper…), koji su promenili produkcijski narativ, te osvojili za režisera polje dominacije, etablirajići pojam “Novi Holivud”.
Ako je policijski krimić ozbiljne studije karaktera, naročito glavnog junaka Popaja Dojla, i žanr involvirao na polje ozbiljno tretirane umetnosti, koji se sa poslovično dominantnim dramama, izborio i za superiornost u trci za Oskara, onda je lansiranje natprirodnog horora ISTERIVAČ ĐAVOLA u domen kinematografskih događaja par excellence bilo istinsko iznenađenje. Kada se pojavio, uz ogromne redove radoznalaca i niz dramatičnih dešavanja među samom publikom u salama za vreme projekcija, postao je najgledaniji i najkomercijalniji horor svih vremena. Fridkinova upornost, radikalno i vulgarno predstavljanje opsednute devojčice Regan (Linda Bler u rasponu od ljupke i nasmejane devojčice koja, bez obzira na odsustvo oca, kao dominantne figure koja bi predstavljala i ozbiljnog porodičnog zaštitnika, lepo živi sa svojom nežnom majkom, poznatom filmskom glumicom Kris Meknil, uz vrhunsku glumu Elen Berstin, do izbezumljenog i zaposednutog telesnog objekta kojim vitla đavo lično, kako se predstavlja gost koji grubim i poganim glasom progovara iz tela curice) te trougao ozbiljno konstruisanih likova (Kris, Karas, Merin), koji će postepeno biti usmereni da se nađu u zajedničkom rešavanju stvari na život ili smrt i na zlo ili dobro, okrunjeni su jakom i uzbudljivom pričom snažnih dometa u svim svojim segmentima. Fridkin je, prema romanu i scenariju Vilijama Pitera Blatija, dao sebi na volju da istražuje i njenu seksualnost pretvarajući đavolju rabotu u ozbiljnu igru deformiteta razbijene psihe i naprasno oskrnavljene nevinosti neseksualnim putem, u sve to postepeno dozirajući religijski aspekt, a skepticizam autora posebno je upućen medicinskom stafu gde vrhunski doktori lakonski pomisle da je kod Regan reč o bolesti mozga i nerava. Nešto bolje iz Fridkinovog ugla stoje predstavnici crkve, naročito otac Karas (izvrsni Džejson Miler), koji iako i sam u ličnim porodičnim problemima, zbog majke koja je obolela a zatim i umrla, deluje nekako i najrazumniji i najpribraniji.
Ali, finale i razrešenje pripada svešteniku Merinu (Maks fon Sidou), koji je, osim što kopa po starim grobovima, imao i jedno relativno skorašnje iskustvo sa egzorcizmom u Africi.
Za prvu polovinu 70-ih film ima neverovatno uverljive efekte, koji s podjednakom ubedljivošću i intrigantnošću deluju i posle pola veka (intenzivno i zastrašujuće pomeranje nameštaja, iskakanje fioka, drmusanje i poskakivanje kreveta, Regan sa glavom koja se okreće kao da je igračka na navijanje, naopako silaženje, sa leđima na dole i glavom na gore, niz stepenice četvoronoške, lebdenje kompletnog tela u zraku, bljuvanje zelene farbe, guranje raspeća u polni organ, na koži devojčicinog stomaka ispisano “help me”…), uz nekoliko maskerskih majstorija. Za vizuelni rafinman u vidu guste atmosfere saspensa i usvajanja prizora grada Vašingtona, prostranog stana glumice Meknil i atraktivnih i vrtoglavih stepenica u njegovoj blizini te crkvenih objekata pobrinuli su se Oven Rojzman i Bili Vilijams.
Pored Oskara za najbolji adaptirani scenario, dobio ga je i za miks zvuka, segmentu kojem je posvećivana posebna pažnja tih godina u Holivudu, naročito u Kopolinom PRISLUŠKIVANJU i drugim znamenitim političkim trilerima. Crkva je, za razliku od medicine, data kao izvor misterije i kontroverzi, sa predstavnicima koji kao da su i sami zbunjeni i sapeti izvesnim kanonima, ali gospođi Kris Meknil, potpuno sluđenoj konfuznim i neuspelim iskustvima sa psihijatrima, ništa drugo nije preostalo nego da se osloni na mogućnost egzorcizma. Demijan Karas je upozorava da je tako nešto nestalo još u 16. veku, ali ga direktni susret sa onostranim i demonski prkosnim i bezobraznim u izmučenom Reganinom telu, natera da ipak nešto preduzme. I tada je vreme za poslednju nadu da se zlo odstrani kroz delovanje sveštenika Merina.
Snažan motiv patnje za majkom prisutan kod Karasa posledica je činjenice da su Fridkin i Blati ostali bez majke neposredno pre nego što se krenulo u ovaj projekat, piše Piter Biskind u svojoj moćnoj i kontroverznoj knjizi o Novom Holivudu “Easy Riders, Raging Bulls”. Biskind iznosi i neka prilično duboka (ne nužno i tačna) promišljanja na temu seksualnosti i religije na primeru lika Regan. “Film prikazuje mušku noćnu moru ženskog puberteta. Ispoljavanje ženske seksualnosti izjednačeno je sa demonskom opsednutošću, a muškarci u filmu – skoro svi sveštenici u celibatu – udružuju se da zlostavljaju i muče Regan, kako je to Džon Burman (reditelj jako slabog nastavka iz 1977, op.a.) prepoznao, samo da bi je vratili u preseksualnu nevinost. To što je Regan zaglavila raspeće u svoju vaginu trebalo bi da bude senzacionalno i đavolski inventivno svetogrđe, ali je takođe moćna slika samonanetog abortusa, bilo da je alat raspeće ili vešalica… U represivnoj seksualnoj ekonomiji filma, kurva u vidu Regan je naličje Madone. ISTERIVAČ ĐAVOLA je ispunjen gađenjem prema ženskim telesnim funkcijama; možda nije previše nategnuto da se vidi čuvena groteskna scena u kojoj Bler povraća supu od graška kao metaforu za menstruaciju, nalik na Keri (iz filma KERI Brajana De Palme sa Sisi Spejsek, op.a.) Zaista ISTERIVAČ ĐAVOLA je natopljen svojevrsnom menstrualnom panikom”, piše Biskind.
Uvodne scene iz Iraka te naše upoznavanje sa iscrpljenim, krhkim i zastrašenim ocem Merinom, koji otkriva i od zemlje i taloga vremena čisti upravo otkrivenu figuru demona, već donose mistični obol i pale obespokojavajući pogon priče.
Odličnu epizodu ima u liku policijskog poručnika Li Dž.Kob, čiji Kindermen je veliki filmofil, a tokom istraživanja nekoliko zbunjujućih slučaja smrti (strada i Burk, reditelj aktuelnog filma u kome mu igra Kris Meknil), ispali i nekoliko duhovitih i ciničnih opaski o filmskoj industriji.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
