Review
Ikonični akcioni krimić, jedan od zasluženo slavljenih od kada se pojavio, pa i u narednih pola veka. Izdržao je ispit vremena, jer su se višestruko isplatili Fridkinova posvećenost u građenju priče i karaktera, gotovo koreografski izvedene scene potere, i sjajnom kamerom Ovena Rojzmana zabeležen život ulice, atmosfera i buka Njujorka, bitisanje ono legalno, ali i podzemno, vezano za kriminal u vezi trgovine narkoticima.
Vilijam Fridkin je adekvatno pre svega strpljenju i upornosti njegovih policajaca, ”Popaja” Dojla (Džin Hekman) i ”Klaudi” Rusoa (Roj Šajder), i sam temeljno i sistematski posvećen građenju situacija, od kupljenja ili propuštanja kroz šake sitnih dilera, do čekanja prilike za veću lovinu, koja će, ispostaviće se, imati međunarodni karakter i veze.
Dobar, inteligentan negativac para vredi, a ovo što je uradio Fridkin u saradnji sa Bunjuelovim glumcem Fernandom Rejom, koji tumači Alana Šarnijea, ključnog igrača za povezivanje tokova droge između Marseja i Njujorka, je impresivno. U mračnim poslovima mu prilježno pomažu njegov verni i brutalni saradnik Pjer Nikoli (Marsel Bozufi, legendarni negativac iz krimića), zadužen za eliminisanje svih koji smetaju poslu, i njujorška ”kopča” – Salvatore ”Sal” Boka (Toni Lo Bjanko).
Uprkos nezainteresovanosti vrha policije, gde se neposredni šefovi Dojla i Rusoa čak i posprdno odnose prema njihovim akcijama, samoinicijativnim nadzorima, tamburanjima kriminalaca i hapšenjima, njih dvojica nekako izdejstvuju da nastave po svom planu. Od smrzavanja na ulici uz groznu kafu i picu, dok gledaju kako se kriminalci na visokoj nozi hedonistički služe vrhunskom hranom i najboljim vinom, pa preko napornog uhođenja peške i automobilom, Fridkin nas polako priprema za antologijske prizore. Famozno nadgornjavanje u metrou kao u šah-partiji između lukavog Šarnijea, koji sve vreme zadržava, ne podležući panici čak i kad je na ivici propasti, neku vrstu šarma i gospodstvenosti, i eksplozivnog i nervoznog Dojla, koji po svaku cenu želi da ga ulovi, već je bilo dovoljno da film zabeleži prizore koji ulaze u antologiju sedme umetnosti, da bi scene automobilske potere (nakon snajperskog napada Nikolija, koji beži ušavši u voz) svojom dinamikom i furioznošću smakle sa pijedestala par godina ranije nastalu majstoriju Pitera Jejtsa BULIT (1968) sa Stivom Mekvinom.
Novi Holivud, gde je inventivni i super daroviti Fridkin, bio jedan od trade mark sineasta sa svoja dva žanrovska ostvarenja (drugo je ISTERIVAČ ĐAVOLA, 1973) koja su potpuno zaludela publiku, već je počeo tih godina da dominira, a da u američkoj kinematografiji duvaju neki potpuno drugačiji vetrovi, sa talasom novih i mladih reditelja, ozvaničila je i Akademija za film nagradivši ga sa pet Oskara (najbolji film, najbolji reditelj, najbolji glumac, najbolji adaptirani scenario, najbolja montaža). Sredinom 80-ih, jednom takođe maestralno režiranom sekvencom automobilske jurnjave, Vilijam Fridkin nas je podsetio na svoju darovitost u ostvarenju ŽIVETI I UMRETI U L.A. (1985).
Približavamo se i 50. FEST-u, a treba reći da je iz prvog, fantastičnog petogodišnjeg perioda festivala, ovo jedan od najslavnijih i najradije pominjanih filmova. FRANCUSKA VEZA je prikazana na FEST-u 1973. godine, a BIGZ je istoimeni roman Robina Mura uvrstio u famoznu ediciju ”Festovi romani”.
Distributer za bioskop u SFRJ bila je kuća Avala Geneks, a publika je oduševljeno gledala Džina Hekmana, Roja Šajdera, Fernanda Reja i druge u tako uzbudljivoj kriminalističkoj priči.
Film je zvanično od strane Američkog filmskog instituta (American Film Institute/AFI) uvršten među najbolja ostvarenja svih vremena.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
