Review
“Il Gattopardo”, roman Đuzepea Tomazija di Lampeduze, danas važi za najprodavaniju knjigu u istoriji italijanske književnosti, prevedenu na više od 40 jezika i prodata u milionima primeraka širom sveta. Ipak, njen put do čitalaca nije bio nimalo lak. Manuskript je prvobitno odbijen od strane nekoliko prestižnih italijanskih izdavača, uključujući Mondadori i Einaudi, uz obrazloženje da je roman suviše konvencionalan, nostalgičan i politički nepodoban u kontekstu tadašnje italijanske intelektualne klime. Tek nakon smrti autora 1957. godine, zahvaljujući intervenciji književnog kritičara Đordža Bazanija, roman je prihvaćen i objavljen 1958. godine od strane izdavačke kuće Feltrinelli. Odmah po objavljivanju doživeo je ogroman uspeh kod čitalaca, a ubrzo i kod kritike, osvojivši nagradu Strega 1959. godine. Danas se smatra jednim od najvažnijih i najuticajnijih romana 20. veka, često korišćenim u akademskim studijama istorije, književnosti i političke teorije. Posle nekoliko godina, 1963. godine, snimljen je istoimeni film u režiji Lukina Viskontija. Glavne uloge tumače Burt Lankaster kao princ Salina, Alen Delon kao Tancredi i Klaudija Kardinale kao Anđelika.
Kad sam krenuo da gledam seriju, iskreno sam mislio da se “Il Gattopardo” odnosi na geparda – jer zvuči egzotično, brzo, predatorski. Medjutim radi se o leopardu, jer italijanski “gattopardo” zapravo označava mitsku životinju nalik leopardu, simbol aristokratske elegancije i moći koja izumire. A gepard se na italijanskom kaže ghepardo.
„Ako želimo da stvari ostanu kakve jesu, moraćemo da ih promenimo.“
Serija “Leopard” je pravi dragulj za ljubitelje istorijskih drama sa snažnim porodičnim i emotivnim zapletom. Smeštena u Siciliju 1860-ih, u vreme Risorgimenta – italijanskog ujedinjenja pod Garibaldijem – ova serija prati Don Fabrizia Corberu, princa od Saline, dok se suočava sa propadanjem aristokratskog sveta i pokušava da očuva porodični uticaj kroz brak svog nećaka Tancredija sa Angelicom, kćerkom novoobogaćenog seljaka.
“Leopard” se odvija u ključnom trenutku italijanske istorije – Risorgimentu, kada je Garibaldi sa svojim “crvenim košuljama” osvojio Siciliju, rušeći vlast Burbona i otvarajući put ujedinjenju Italije. Ovo nije samo priča o političkim promjenama, već i o sukobu između starog i novog poretka: aristokratija gubi moć, dok buržoazija, oličena u liku Don Calogera Sedare, raste. Serija verno prikazuje ovu tranziciju, sa naglaskom na sicilijanski identitet – ostrvo koje je vekovima bilo pod stranim uticajima, od Grka do Arapa, što se odražava u njegovoj kulturi i pejzažu. Za razliku od knjige i filma, serija više pažnje posvećuje političkom kontekstu i unutrašnjem sukobu likova, čineći istoriju življom i pristupačnijom modernoj publici.
A sad, razlike između knjige, filma i serije?
-
Knjiga je kontemplativna. Više dnevnik duha nego narativ. Lampeduza piše kao neko ko zna da umire zajedno sa svetom koji opisuje. Cela knjiga miriše na prašinu stare biblioteke, na sumrak epohe. Ona nije drama — ona je epitaf.
-
Film je opera. Barokni, raskošni bal, grandiozan kao i poslednji ples starog poretka. Viskonti je uzeo političku pozadinu i melanholiju i pretočio je u estetiku. Čuvena scena bala traje skoro sat vremena, ali nije dosadna – to je vizuelni testament jedne klase.
-
Serija je najpristupačnija. Ona pokušava da izvuče više psihologije iz likova, da nam približi njihove strahove, unutrašnje sukobe. Tu gde knjiga koristi metafore i nostalgiju, a film sliku i tišinu, serija ide direktno — u dijalog, u gest, u pogled. U nekim trenucima, to možda i ogoli priču, ali daje joj emocionalnu dostupnost koju prethodne verzije skrivaju iza stila.
Zanimljivo je i to što serija ima više prostora da prikaže ženske likove. U knjizi i filmu, one su više simboli — Angelina je Sicilia, Tancredi je italijanska mladost, a princ je metafora aristokratije. Serija im daje življe osobine, nešto više od alegorije. Deva Kasel kao Končeta unosi dozu nežne bunta, unutrašnje borbe — nešto što ni knjiga ni film nisu dovoljno razradili.
“Leopard” je serija koja diše sopstvenim ritmom – tiho, ali sigurno, bez potrebe za teatralnošću. Njena snaga leži u tome što ne žuri da impresionira, već strpljivo gradi svet u kojem se svaka rečenica, kostim i pogled čine promišljenim. Likovi nisu tu da bi bili viđeni, već da bi bili stvarni. Serija ne objašnjava previše, ne pojednostavljuje, već veruje da ćeš je osetiti, ako se prepustiš. A kada to uradiš, uvuče te u priču o kraju jednog vremena, nečujno ali duboko, sa osećajem da si bio svedok nečega što se više neće vratiti.
About the Author
