Review
Do sredine devedesetih, kada je nastalo, u produkcijskim mukama, teškim uslovima i sankcijskim godinama (snimano na lokacijama u Bugarskoj) ovo delo Gorana Markovića, jednog od naših najuglednijih reditelja, predstavljalo je njegov najpesimističniji film.
URNEBESNA TRAGEDIJA nastala po scenariju Dušana Kovačevića, bazirana na njegovom neprestano igranom pozorišnom komadu, slika je ludila, haosa i totalnog raspada sistema vrednosti u zemlji koja je na bolan način platila zablude prošlosti, kojoj je realnost tragična (ratno okruženje, sankcije, siromaštvo, drastičan porast kriminala… ), a budućnost neizvesna.
Markovićev film počinje izlaskom u spoljni svet iz beogradske psihijatrijske klinike grupe od oko dvadesetak pacijenata, predvođenih rezigniranim doktorom, koji želi da ovim činom iskaže protest jer u bolnici nema ni lekova ni osnovnih sredstava za negu bolesnika. Ovde prestaje svaka sličnost sa Formanovim LETOM IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA, gde glavni junak Mekmarfi iz sasvim drugačijih pobuda izvodi ”u život” nekoliko svojih saputnika sa klinike. Međutim, napolju kao da vlada veće ludilo nego iza ograde ove ustanove. Zbivanja u jednoj beogradskoj porodici u rasulu, sledeća su uporišna tačka ove priče. Kroz oštre sukobe u njoj reflektuju se nataloženi društveni potresi, od komunističke prošlosti, preko ludila i kompletne devastiranosti devedesetih, sa svim onim što su donele, do lucidnih, duhovito ironičnih opservacija o policijskoj državi i td.
Nikada do tada Markovićeva društveno-kritička oštrica nije tako duboko i bolno zasekla u trulo tkivo naše svakidašnjice, kao u URNEBESNOJ TRAGEDIJI, devetom po redu filmu u njegovoj karijeri. Umetnikova vizija duhovnog, moralnog i fizičkog propadanja, njegov je protest i nemirenje sa takvim stanjem stvari, ali toliko prisutna gorčina nije sasekla vrednosti Markovićevog čisto filmskog rukopisa. Otud i ne mali broj izuzetnih priznanja koje je ovaj film stekao u zemlji i inostranstvu, od kojih posebnim sjajem blista Nagrada za režiju na Međunarodnom festivalu u Montrealu 1995.
U filmu nastupa vrhunska glumačka ekipa (Voja Brajović, Rade Šerbedžija, Bata Stojković, Dragan Nikolić, Gordana Gadžić, Bogdan Diklić, Olivera Marković, Vesna Trivalić, Sonja Savić, Milica Mihailović, Bane Zeremski…), od kojih je posebno zadovoljstvo bilo gledati razigranog Radeta Šerbedžiju, i glumačko otkriće te godine, Baneta Zeremskog, koji je fascinantno doneo jedan od najbizarnijih likova ikada odigranih u našem filmu.
Ekipa je velika, a Marković je, poput dobrog trenera u ekipnom sportu, majstor finog komponovanja i usklađivanja ansambl igre u cilju potentnog društvenog angažmana i apostrofiranja umetničkih ciljeva.
Autor ovih redova voli sve što je Goran Marković napravio krajem 70-ih i tokom 80-ih godina. To je kvalitativno najkonstantniji opus u domaćoj kinematografiji u celoj njenoj istoriji. Društvena kritika, majstorstvo da se kroz mikro sredinu, bio to popravni dom, škola, bolnica (ovde je to po drugi put nakon VARIOLE VERE), radnički univerzitet ili nešto drugo (policijski aparat u KORDONU, pozorište i glumci u TURNEJI…), pokažu neuralgične tačke i obrasci devijacija jednog društva, sa sjajnim metaforičnim i simboličnim porukama, neka su od ključnih obeležja boljeg dela Markovićeve filmografije.
URNBESNA TRAGEDIJA, rekli smo već, nastala je u posebnim, autoru nenaklonjenim okolnostima i negde je podvig što se ovo delo nekako skrpilo, a estetski ipak nije skroz izneverilo. Ipak, sve je to već bilo prilično daleko od blistavog opusa koji je trajao od debija do SABIRNOG CENTRA.
Bila su u međuvremenu u našoj državi bolja i gora vremena po nastajanje filmova (inače, naglasimo ovde, da je apsolutno skandalozna i bestidna odluka UO FCS da se autoru stornira snimanje novog filma), ali Markovićev rukopis je više u međuvremenu bledeo nego što je očaravao, a nataloženo iskustvo u njegovoj umetničkoj personi nije pozitivno uticalo na rediteljske domete u finalnim proizvodima u novom veku (koje je, istina, radio sa priličnim pauzama), što je suprotno naspram onoga što je kreirano sa mladalačkim nadahnućem i ushićenjem i što se ovaplotilo u nekoliko njegovih ostvarenja koja pripadaju vrhu jugoslovenske kinematografije.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
