David Lynch IV – Vidim Sebe

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

–

“Slušamo priču jednog leša; Nekoga ko možda sanja ili izmišlja ceo film za nas” – Prolog za film Bulevar Sumraka.

Da, ali vidite, ja čak ni ne razmišljam o tome. Ne znam čak da vam kažem o čemu razmišljam. Vidite, to je nešto o čemu ne mogu da pričam.

Zaista me fascinira prisustvo – ono što se zove sobnim tonom. To je zvuk koji čujete kad je tišina, izmedju reči u rečenici.

Ne vole svi ono što ste uradili, a osporavanje je moćna stvar. Čak i pozitivne stvari mogu da vas na neki način ometu, jer onda želite i da sledeći put ugodite ljudima. Treba da mislite samo na svoj rad.

Uvek sam govorio da ne možeš da započneš sa nečim drugim ako si duboko u nečemu što još nisi završio. Zaključan si sve dok ne pronadješ način da to završiš.

Onda su me moj mladji brat i otac pozvali na razgovor u polumračnu dnevnu sobu. I tako su me postavili pored sebe i rekli su mi da je krajnje vreme da odustanem od filma i da se prihvatim nekog posla. Moji roditelji ne razumeju moje filmove i zašto radim to što radim, ali me i dalje podržavaju.

John Waters je bio drugi čovek koji mi je mnogo pomagao. Jedan od njegovih filmova je počeo da se prikazuje, ne znam tačno koji – ali, on je već bio poznat kao underground umetnik. Posle prikazivanja je trebao da odgovara na neka pitanja o svom novom filmu, ali o tome nije rekao ništa, samo je rekao svim prisutnim ljudima, da odu i pogledaju “Glavu za brisanje“!

Kada je film bio gotov, rekao sam “Ovo je savršeni film”. To je jedini put da sam tako nešto rekao o nečemu što sam uradio. Tog dana sam zaista bio srećan.