Review
“Šta je mladost? San. Šta je ljubav? Sadržaj sna.“ Ovo su reči čuvenog danskog filosofa hrišćanske orijentacije, Serena Kjerkegora, kojima započinje poslednji film isto tako proslavljenog danskog reditelja Tomasa Vinterberga. Kao rodonačelnik novog filmskog stila „Dogma 95“, Vinterberg se, kao respektabilan evropski stvaralac, objavio gorko komičnom dramom „The Celebration“ (1995) koja prati katastrofičan pravac proslave 60. rođendana oca porodice Klingenfeld. U kasnijim fazama svog stvaralaštva, Vinterberg je nastavio sa snimanjem nešto konvencionalnijih ostvarenja koja su ostala na nivou solidnih rediteljskih postignuća. Međutim, „AR“ se svojom temom, režijom, duševnim naporom i trudom glumačkog ansambla može svrstati u sam vrh Vinterbergovog rediteljskog promišljanja o egzistencijalnim pitanjima svakodnevice i njihovom razrešenju koje nema isti ishod za različite putnike na istoj stazi života.
Na toj stazi života nalaze se četiri prijatelja, Martin (Mads Mikelsen), Tomi (Tomas Bo Larsen), Nikolaj (Magnus Milang) i Peter (Lars Rante). Sva četvorica su profesori u istoj srednjoj školi koji se suočavaju sa monotonijom i rutinom života već zrelih ljudi. Do preokreta dolazi kada Nikolaj, profesor psihologije, na proslavi svog 40. rođendana izloži prijateljima teoriju norveškog filosofa i psihijatra Fina Skarderuda o tome da se ljudi rađaju sa deficitom alkohola u krvi od pola promila, stoga, stalno piti je krajnje trezveno. Posle nekoliko popijenih čaša vina, Nikolaj predlaže prijateljima ogled kojim bi se eventualno potvrdila ova teorija promila. Naime, svi oni će početi svakog dana da piju i posle toga razgovarati o dejstvu alkohola na njihove lične živote. Međutim, ovaj, na prvi pogled banalan eksperiment, otvara Pandorinu kutiju sveopšteg i dugo potiskivanog nezadovoljstva životom svakoga od četvorice prijatelja.
Ono što „AR“ čini izvanrednim ostvarenjem jeste prikaz nekoliko skala života (svakog od aktera pojedinačno) kao i granica tih skala u opadajućim i rastućim tačkama, a zatim i njihovo obrnuto proporcionalno dejstvo na uspon(e) i tragik(e) života. S jedne strane, „AR“ predstavlja vrlo konciznu studiju alkoholizma po njegovim etapama time što na samom početku eksperimenta sva četvorica prijatelja osećaju više samopouzdanja, više poleta i više motivacije u radu sa svojim učenicima. Martin, od bezvoljnog i potištenog profesora istorije koji stalno na časovima meša lekcije, postaje kreativan na nastavi i uspeva da zainteresuje učenike za svoj predmet. Peter, profesor muzičkog, takođe pod dejstvom alkohola pribegava nekonvencionalnim metodama nastave čime ona dobija na kvalitetu. A Tomi, profesor fizičkog, posebno usmerava trud na dečaka iz fudbalskog tima sa namerom da mu pomogne ohrabrujući ga da bude bolji nego što jeste. I dok se životi četvorice prijatelja uz pomoć dodatnih pola promila alkohola ispunjavaju davno zaboravljenim sadržajima, njihovi apetiti polako rastu ka prevazilaženju postavljenih granica. U tom trenutku, individualni maksimum alkohola ih vrlo brzo obara na dno života u kome oni gube kontrolu i postaju groteskne figure koje polugole bauljaju po prodavnicama, klubovima i ulicama. U toj kaljuzi samospoznaje, svako od njih se konačno suočava sa stvarnom duševnom bedom i ispraznošću svog hladnog porodičnog i/ili samačkog života. Kroz prizmu ponašanja svih aktera se prelama i paradokslana slika razvijenog i istovremeno dekadentnog evropskog društva čiji najbolji opis daje Martinova žena Anika (Marija Bonevi) jednostavnim rečima: “Briga me što piješ sa društvom. Ionako se cela država odala alkoholisanju.“
Međutim, „AR“ ne bi bio toliko snažan i otrežnjujući film da se samo zadržao na problemu alkohola. Krajne pogrešno bi bilo shvatiti da je „AR“ puki hvalospev hedonizmu koji se ispunjava sve većim dozama alkohola zbog neuspelog života, već daleko više eksternalizuje jaku unutrašnju potrebu svih likova za što većim doziranjem života koji je u jednom trenutku presušio u svojoj motivaciji i ličnim stremljenjima. Alkoholizam je poslužio i kao lupa kojom su uveličani mnogo značajniji egzistencijalni problemi pojedinca kao što su međuljudski odnosi, pogubnost savremene evropske forme života bez sadržaja koja mora biti nečim ispunjena (a to je uglavnom alkohol) i sve veći individualizam (otuđenost) i udaljavanje između ljudi čija se vrednost svela samo na biti ili ne biti uspešan u očima drugih. Kroz iskustvo sa posledicama poroka alkoholizma neki od prijatelja do kraja priče uspevaju da poprave odnose sa svojim bližnjima, a jedan od njih, Tomi, na žalost, tragično završava život. Upravo je najemotivnija scena u filmu scena Tomijeve sahrane u kojoj pomenuti dečak iz fudbalskog tima jedini stavlja ružu na kovčeg. Time je na simboličan način pokazano da Tomi nije protraćio svoj život bivajući samcem, jer je on bio neka vrsta oca svoj toj deci iz školskog fudbalskog tima. Vinterberg, koji je i sam prolazio kroz porodičnu tragediju (njegova starija kći Ida je poginula u saobraćajnoj nesreći) kao da je istovremeno i sam prolazio kroz neku vrstu katarze snimajući film, pri čemu je završna scena Martinovog plesa prava mala oda životu sa velikom nadom u smisao življenja. To mogu samo veliki reditelji.
„AR“ je u pogledu autorske apologetike najbolje Vinterbergovo ostvarenje u dosadašnjoj karijeri. U moru suviše mračnih i depresivnih evropskih drama, konačno se pojavio film koji publici vraća nadu u smisao života kada je besmisao najjači sa porukom koju je „alkoholisana“ i ekstremno individualistička Evropa zaboravila, a to je da je jedan od najvećih uspeha čovekovog života kada pomognemo i drugima da uspeju. I za sam kraj, kao neka vrsta proširene poruke Vinterbergovog remek dela, pomenućemo odgovor filosofa Kjerkegora na pitanje iz filma: kako se nositi sa neuspehom? Odgovor je da moramo prvenstveno prihvatiti sebe kao pogrešiva (grešna) bića da bismo mogli voleti druge i život uopšte.