Review
Lungin je jedan od asova ruskog filma iz vremena kada je gigant SSSR posustajao i nestajao i kada se ova kinematografija teško podizala u senci političke i ekonomske tranzicije. Umetničku vatru u to teško vreme držali su Lungin, Sergej Bodrov st., Aleksandar Rogožkin, Aleksandar Hvan, Vladimir Hotinenko, Stanislav Govoruhin… Autor TAKSI BLUZA, SVADBE, LINIJE ŽIVOTA, LUNA PARKA, TAJKUNA uvek je bio bolji deo ove kinematografije, filmski pandan gabaritu jednog Vasilija Aksjonova i njegovog subverzivnog uticaja u sovjetskoj/ ruskoj književnosti, neka sigurnost i pouzdanost koja je garantovala jake priče, kritički intonirane prema ruskoj posrnuloj i kriminalizovanoj svakodnevici, zabavne na svoj način a opet ubojito angažovane. Promišljenija, mudrija, religijskim obolom obeležena faza u njegovom stvaralaštvu stiže sa filmovima OSTRVO, CAR i DIRIGENT, od kojih su neki i remek-dela. Pre tri godine Lungin se pojavio sa ekranizacijom PIKOVE DAME, prema Puškinovoj noveli o kockarskoj strasti i pogubnoj amoralnosti i gubljenju karaktera, prateći povratak operske dive Sofije Majer (Ksenija Rapoport), koja želi da se od obožavalaca oprosti na veličanstven način u operi Čajkovskog.
Kolektivnu nelagodnost, velike ratne žrtve i trošenje materijalnih i ekonomskih resursa u suštinski nikada završenim ratovima (čiji su produžetak teroristički napadi koji idu do gradova koji su srce Rusije), ruski filmski autori su umeli jako uspešno da prenesu u niz uzbudljivih ratnih hronika iz Avganistana i Čečenije. Vrhunski dometi na takve teme stizali su iz radionica Sergeja Bodrova st. (KAVKASKI ZAROBLJENIK), Aleksandra Rogožkina (KONTROLNI PUNKT), Alekseja Balabanova (RAT), Vladimira Hotinenka (MUSLIMAN), Fjodora Bondarčuka (DEVETA ČETA), Alekseja Učitelja (ZAROBLJENIK). Ispod tog nivoa su neki naslovi bez snažnijeg estetskog zamajca, a najslabiji su konfekcijski naslovi, bez autorskog identiteta i bilo kakvog nagoveštaja stila, onakvi naslovi kakvi su nastajali u nekim američkim i italijanskim ’’džungla produkcijama’’ koje su donosile neke besmislene akcije koje su tobože trebalo da odražavaju frustraciju SAD porazom u Vijetnamu.
BRATSTVO Pavela Lungina pridružuje se ovoj prvoj kategoriji i osim ratne akcije u atraktivnim i egzotičnim nedođijama Avganistana, nudi prilično duboku i temeljnu analizu ratnoljubive koegzistencije između zavađenih strana. Iako ne sumnjamo da naslov implicira pozitivno sagledavanje heroizma i ratnog sapatništva, tu ima i bratstva po interesima, trgovine, šverca, svakovrsne saradnje u sivoj zoniizmeđu sovjetskih vojnika, raznih Avganistanaca i mudžahedina. Film suštinski govori o kraju sukoba u Avganistanu i povlačenju 108. motorizovane divizija iz Čarikarske ravnice (Dolina Pandžšir) kroz prolaz Salang, koji je pod kontrolom mudžahedinskih snaga. Pre nego što krene ta akcija, zahvaljujući fanatičnom i za rat dobro verziranom dečaku, mudžahedini uspevaju da zarobe sovjetskog pilota, zapovednikovog sina, nakon pada njegovog aviona. Sovjetski oficiri nastoje da prođu kroz Salang sa što manje gubitaka.
Pljačke, nitkovluci i ratni zločini koje Lungin otvoreno prikazuje ili nagoveštava zasmetali su udruženjima ratnih veterana iz Avganistana, koji su film ocenili kao falsifikovanje istorije i brutalno vređanje njihovih vojničkih podviga i časnog zastupanja interesa države. Od nekih je ocenjen kao propaganda talibanskih terorista. BRATSTVO je imalo i određena pomeranja kada je datum premijere u pitanju, a ona je bila predviđena za Dan pobede. Takođe, izbegnuto je da film bude prikazan u programu Moskovskog filmskog festivala, za šta se pitao Nikita Mihalkov, koji je ocenio da Lunginovo delo vređa osećanja ratnih veterana. Ruski filmski kritičari nisu bili tako strogi. Čak, naprotiv. Anton Dolin je film opisao kao tešku antiratnu dramu sa izvrsnim glumcima, dok je Juri Gladilšikov ocenio da u BRATSTVU ne postoji ništa što već nismo znali o ratu u Avganistanu, da je on u suštini pacifistički, da su realni detalji doneti sa psihološkom tačnošću i emocijama, uz neočekivane zaplete radnje. Gladilšikov je Lunginov film označio kao prvi pravi film o ratu u Avganistanu, trideset godina od njegovog završetka.
Film dosta dobro deluje kao celina, kompleksan je uzahvatanju stanja, naravi i raspoloženja učesnika ratnog vrenja, a hardboiled zaštitni znak Pavela Lungina ovoga puta manifestuju neki brutalni detalji (ustezanje mladog vojnika da puca u razoružanog neprijatelja u čemu će mu stići naredbodavna i nasilna pomoć, međusobni obračuni među mudžahedinima i likvidacija jednog od njih, zaklanog u ropcu poput svinje, fatalistička mržnja u oku naoružanog deteta i njegova ratnička spremnost…) i rekvizita(tehnički proizvodi kojima se trgovalo s kraja 80-ih, lutke koje su glumile sovjetske vojnike u nekim akcijama, romantična slika ručno napravljene makete broda koja plovi prelepom hladnom rekom kao kontrast ratnoj klanici). Radnja nosi veliki broj likova, a glumci su odlični (Kiril Pirogov, Vitalij Kišenko, Jan Capnik, Fjodor Lavrov…)
About the Author
