Review
U ovim prazničnim danima, u scenografiji toplih domova, mirisnih đakonija, šarenih kolača i kuvanog vina, u atmosferi produženih vikenda, raspusta, izležavanja, čovjek dodatno potegne za nečim sladunjavim i pitkim, za “štivom” koje ne iziskuje pretjerano aktiviranje sive moždane mase. U toj situaciji kao poručene dođu zgode i nezgode simpatične Bridžit Džons… ili je bar nekoć tako bilo.
Naime, treći dio franšize o junakinji iz pera engleske spisateljice Helen Filding donosi prežvakane fore, predvidive situacije i već viđen humor. Na sve to scenario je izuzetno mršav. Sve što se dešava u filmu stalo je, takoreći, u oficijelni trejler, koji autoru ovih redaka baš i nije obećavao, ali nošen onom – ne sudi o knjizi na osnovu korica, odlučih da mu (sada već mogu reći nažalost) pružim šansu.
Prva polovina filma gleda se na jedvite jade, dok je nastavak, ajmo reći, gledljiv, ali ne više od toga. Sve vrijeme se pitate čemu uništavanje kultnog statusa “Bridget Jones’s Diary” iz 2001, pa i drugog, znatno slabijeg, dijela serijala “Bridget Jones: The Edge of Reason” iz 2004. Jasno je da para vrti gdje burgija neće, ali na primjeru Hjua Granta (odbio da se pojavi u trećem nastavku, nezadovoljan načinom na koji je knjiga pretočena u scenario) vidimo da je moglo i drugačije. Bar se ne bi ovoliko “brukali”. To se naročito odnosi na Rene Zelveger, pa i na Kolina Ferta, kojima, za razliku od ostatka glumačke ekipe (da budem precizan: za razliku od ostatka stare glumačke ekipe; neharizmatični Patrik Dempsi je čist promašaj) fali ona nekadašnja energija. Na njima dvoma je nekako i taj protok vremena (prošla je decenija i kusur od “Ivice razuma”) ostavio najviše traga. Zaista, ti kadrovi izgledaju groteskno, taman kao i lice Rene Zelveger, potpuno izoperisano, botoksirano, plastično, ne liči na onu opuštenu, spontanu, veselu, buckastu Bridžit, što na momente odvlači pažnju od same radnje filma. Da se razumijemo, ljudi stare, nema ništa sporno u tome, ali problem nastaje kad krštenica i scenario dođu u koliziju. U tom smislu Fert je veličanstven u “Kraljevom govoru” ili “Samcu”, ali u tankoj priči o trudnoj Bridžit, koja ne zna da li je otac Mark Darsi ili milioner s kojim je imala avanturu na muzičkom festivalu, sa svim onim preganjanjima, stvarno je previše. Jedno je kad to rade u naponu snaga, gdje su zaista bili neodoljivi, ali sada, dok uveliko gaze ka šestoj i sedmoj deceniji… Možda je to i stvar ukusa, ne znam, ali ono što su prikazali u ovom ostvarenju blijeda je sjenka one stare slave, a to valjda nešto govori. Samo se nadam da, budući da sam kraj filma otvara mogućnost povratka “vaskrslog” Danijela Klivera, u doglednoj budućnosti nećemo gledati neki ‘Razvod/Ljubavnik/Unuče Bridžit Džons’. To već ne bih preživio.
Stoga, preporučujem vam da slobodno (od)bacite ovu šećernu tablu (saundtrek ostavite, muzika je za svaku pohvalu) i da navalite, po ko zna koji put, na čokoladni guilty pleasure iz 2001. Onako, all by yourself.
