Review
Sa Druge Strane Pogleda
Nespokojan sam, putnik sam u svome srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u
plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj
boravim sam.
(Rabindranath Thakkur, Gradinar)
Ovaj civilizacijski anti-manifesto, prožet u filmskim pokretima, početna je celovita noćna mora poludelog slikara pokretnih platna. Eraserhead je krik stravičnog bola, šamar svim lažnim slepcima posrnulog američkog sna.
Emocionalna silueta ove priče, imena Henry, zapravo je izgubljena autorova astralna projekcija, crno-bela marioneta post-nuklearne okoline.
Koračajući koracima suptilne melanhonije, Lynch odnosno Henry otkriva groteskne ljudske portrete, psihološke nakaze perfidne humanističke etike.
Posmatra čoveka, koji želi izbrisati sećanje emocije. Njegov izgubljeni smisao progovara anđeo smrti, svojim pevanim stihom: ‘’U raju je sve kako treba’’. Dok istu opovrgava demonski bog, pokušavajući zadržati život, sprečiti idealističko samoubistvo.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=dU7OqGCIcak[/youtube]
Uokviren u statičnim kadrovima, minimalističkom dijalogu, uznemiravajućim industrijskim zvukovima, Lynch posmatra vlastito priznanje, svoj intimni epitaf.
Zarobljen u okovima deformiranih moralnih kreatura, ljudska esencija u ovoj slabašnoj utrobi prolazi svoju degradiranu socijalnu odiseju muža, oca, ljubavnika.
Prateći ovu porodičnu apatiju unutra četri zida, Lynch dijagnosticira pojam obiteljskog greha, koji svoj ekspresivni vrhunac doživljava u nevinoj inkarnaciji mutantskog novorođenčeta, demonskog izroda svega onoga što oni jesu.
Eraserhead je samo kreatura u oronulom telu. Samo racionalni izlaz u nadrealističkoj privatnoj doktrini. Ubiti grešnu nevinost, svog potomka, naći svoj patetični mir koji to nije? Samo pitanje lične ispovesti
Svaka čast na priloženom tekstu jer mislim da je u njemu dosta objašnjeno ono što sam ja tek nagoveštavao. Pošto se inače bavim slikarstvom više obraćam pažnju na kadrove, formu i samu sliku ali sam primetio i taj momenat ekspresionizma i stravičnog bola koji si spomenuo i čak bi rekao da podseća na čuveni Munkov “Krik”, pa čak i samo to dete mutant može da podseti, i na taj trenutak poljuljane egzistencije koja kroz neke nadrealističke motive prelazi u košmar. Čudno je da takve stvari mogu da oduševe ali to je ta “estetika ružnog” u kojoj nije bitno šta već kako i u kojoj umetnici naročito u prisustvu patnje i tog “životnog krika” prave odlične stvari. U svakom slučaju izuzetan film.