Green Zone (2010)

oj Miler (Met Dejmon), oficir američke vojske u Iraku, biva poslat po treći put sa svojom jedinicom da istraži jednu od zgrada u Bagdadu pod sumnjom da se u njoj nalazi WMD (oružje masovnog uništenja), ali i ovog puta bez uspeha. Od tog trenutka Roj počinje da postavlja uznemirujuća pitanja o pouzdanosti izvora informacija, dok zvaničnici ministarstva odbrane ćute. Nezadovoljan ovakvim stavom vlade, Roj se udružuje sa istomišljenikom Martinom Braunom (Brendan Glison), agentom CIA-e, i nakon toga zajednički kreću u razotkrivanje još jedne od vojnih tajni…

Opšte je poznata činjenica da je u dosadašnjoj istoriji Holivuda žanr ratnog filma uvek bio i biće nerazorivi kamen temeljac političke ideologije i ujedno fundamentalna strategija ideološke nadgradnje ponosne američke nacije. Od epohe Divljeg zapada pa do danas,  kult oružja je zauzimao centralno mesto kao nezamenljivo sredstvo uterivanja reda i zakona, najpre po prašnjavim američkim gradićima, da bi vremenom prerastao u globalnu demonstraciju uterivanja „američke demokratije“ po svetu.

Ratni safari po Vijetnamu je bio odlična prilika da se uvidi koliko je moćna upravljačka sila medija na tok rata, a naročito sam film kao deo medija. Pored korpusa filmskih ostvarenja, koja su bila očigledni nastavak već izgubljenog rata, bilo je i svetlih primera koji su se krajnje kritički odnosili prema celoj situaciji. U zavisnosti od afiniteta i vizije stvaralaca, Vijetnamski rat je bio portretisan ili kao đavolji cirkus (Apocalypse Now), ili kao posttraumatična agonija (The Deer Hunter), ili je bio svedočanstvo samog autora (Platoon). Međutim, Vijetnamski rat je završen još pre 35 godina, ali je matrica ostala ista.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=ByLMRUskOYc[/youtube]

„GREEN ZONE“ ne predstavlja ništa drugo do vrstu tzv. korporativnog filma, o kome se može pretpostaviti da je naručen od strane američke vojske kako bi se i dalje glorifikovao njen geopolitički značaj u svetu. Ovakvih primera ima još dosta, pa nije na odmet pomenuti i „Top Gun“ Tonija Skota, iz 1986. god., koji se, pre svega, pamti kao jedna melodramska priča tadašnje generacije u čijem središtu se nalazi romansa između glavnih protagonista u tumačenju Tom Kruza i Keli Mekgilis. Da je film u osnovi imao drugačijih težnji govori podatak da je lično Pentagon pružio svu raspoloživu pomoć u realizaciji filma.

No, „GREEN ZONE“, i pored sveg truda da objedini želje establišmenta i komercijalna očekivanja filmske ekipe (film je bio „težak“ 100 000 $, a u američkim bioskopima je inkasirao jedva trećinu od uloženog) pokazuje ogroman nedostatak u pogledu motivisanosti celokupnog filmskog projekta. Donekle se ovaj nedostatak prikriva nešto dinamičnijom režijom Pola Gringrasa kroz filmski realizam u dokumentarnoj tehnici (korišćenje kamere iz ruku u scenama potere, igra kamere po ivicama kadrova, brze promene zumova iz jednog plana u drugi, itd.). Međutim, dok je Gringras ovim stilom suvereno vladao u odličnom „Bloody Sunday“ (2002) i uspeo da na krajnje autentičan način prikaže demonstracije stanovnika u jednom severnoirskom gradiću početkom 70-ih godina 20. veka koje su u jednom trenutku kulminirale pravim verskim masakrom između protestanata i katolika, u slučaju „GREEN ZONE“ primena iste tehnike deluje prilično zamarajuće i bespredmetno. S druge strane, vidljiv je Gringrasov napor i doslednost u pogledu stvaranja utiska autentičnosti lokacija (iako je većina scena snimana u Španiji, zaista se stiče utisak da se film dešava u razrušenom Bagdadu). Takođe, veoma česta preletanja pravih „Blackhawk“ helikoptera kroz kadrove nadograđuju željenu realističnost atmosfere i ratnog okruženja, i u tom delu „GREEN ZONE“ uspeva da uspostavi trajniju  komunikaciju između gledalaca i filmskog uprizorenja ambijenta.

Dramaturški gledano, karakteri su povezani u  trougao, čiju jednu stranu čini odvažni vojnik i borac za istinu, Roj Miler, uključujući i epizodne likove Martina Brauna koji je neka vrsta pragmatičnog operativca, i na kraju novinarke CNN-a; drugu stranu čini Iračanin zvani Fredi koji želi da pomogne Mileru iz lično patriotskih razloga u cilju bolje budućnosti okupiranog iračkog naroda; i, naravno, treću stranu čini zli i lažljivi establišment prezentovan likom ministra odbrane, Klarka Paundstona (Greg Kinir).

Naravno, ovakav koncept „zlih i dobrih momaka kako u našim tako i u njihovim redovima“ je već postao kliše i nema drugog cilja do da opravda svakog poštenog Amerikanca koji nikada ne bi ratovao, ali je to opet jedan vid borbe za svetsku demokratiju koji, nekako, uvek dobije drugačije konotacije, a za glavnog krivca bivaju proglašeni američki političari. U slučaju „GREEN ZONE“ je učinjen pokušaj da se ovaj vid borbe uzdigne na univerzalnu misiju, ali je konačni rezultat jedna krajnje mlitava i demotivišuća ratna priča. Posebno je u scenariju zloupotrebljen lik Fredija koji prvo dolazi u kontakt sa Rojem da bi mu pružio informacije o odbeglom generalu Sadamove rasturene vojske, Al Raivu, jer je on, tobože, ključ za buduću saradnju američke i iračke vojske, a sve u cilju sprečavanja mogućeg krvoprolića. Kasnije Fredi tog istog generala ubija uz reči opravdanja da nije na američkoj vojsci da odlučuje šta će se dalje dešavati u Iraku!? Ovakav dramaturški preokret, kada se malo bolje razmisli, ne nosi drugu poruku do one da je čak i najgori Amerikanac bolji od najboljeg Iračanina!

Od samog početka filma je jasno da ne postoji nikakav WMD, ali se ne objašnjava ni zašto se vodi ceo rat! Naravno, i pored toga što je i deci danas jasno da je to zbog proklete nafte, to za filmsku naraciju uopšte ne mora da važi, i obavezno ne važi. Gledaoci ostaju uskraćeni za onaj duboko skriveni motiv i ujedno pravi povod ratovanja. Kod „GREEN ZONE“, iako je glavna namera bila da on bude skriven, to nije bilo moguće jer se taj motiv kao takav apsolutno ničim ne nazire u tkivu scenarija. Na stranu to što američki političari obmanjuju kako svoje sunarodnike tako i ceo svet, ipak je ovo, u prvom redu, obmana inteligencije gledalaca.

Što se tiče Met Dejmona, njegova rola u „GREEN ZONE“ sigurno neće pomutiti status koji je stekao ulogom agenta ubice sa amnezijom u daleko kvalitetnijem i promišljenijem akcionom triler-serijalu „Bornov identitet“ , takođe u režiji Pola Gringrasa. Dakle, i ovde se potvrdila teza, koju je još Akiro Kurosava zastupao, da, kad je scenario toliko loš, čak ni dobar reditelj ne može da napravi dobar film.

„GREEN ZONE“ je još jedan proglas i pristrasno podsećanje javnosti na američke vojne kampanje koje, bez obzira na sve, uvek pobeđuju i kao takav je potpuno irelevantan sa stanovišta filmske umetnosti.

Prema tome, crveni karton za „GREEN ZONE“!