Review
Pola veka je ove godine kako je svoj prvi rediteljski poduhvat isporučio Volter Hil. Kao i njegovi scenaristički radovi koje je dao na realizaciju znatno iskusnijim kolegama (Jorkin, Pekinpo, Hjuston, Rozenberg), i prvi film koji je potpisao kao reditelj donosi mačistički svet u akciji ali i izvestan džentlmenski i etički kodeks u luzerskoj kloaki u koju je smestio svoje protagoniste, a reč je o Nju Orleansu u vreme velike depresije.
U prvom kadru vidimo teretni voz, koji će kao rekvizita biti počesto prisutan u Hilovim daljim ostvarenjima, a iz njega izlazi sredovečni Čejni (nekako podmlađeni i nešto mišićaviji Čarls Bronson, koji i ovde, iako nije u pitanju viđilanteovski podtekst, opet donosi svoj lik sa puno čvrstine i individualnosti), za čiju prošlost ne saznajemo puno, ali izgleda da mu je zatvor bio poslednje boravište. U potrazi za novcem, spreman je da uđe u ulične bokserske borbe koje vuku sa sobom priličan broj zainteresovanih kladioničara. Kao “zlatnu koku” prigrliće ga Spid (Džejms Kobern, “sređen” tako da izgledom, oblačenjem i kompletnim imidžom ublaži svoj grubijanski stil i deluje poput olinjalog prevaranta koji je neprestano u kandžama zelenaša), neka vrsta menadžera i organizatora duela. Spid je navikao na ugodan život, piće, klopu, ženske i kocku, ali svestan je da mu taj hedonistički ritam ne može da potraje ukoliko mu borci koje promoviše gube. Sa Čejnijem, koji prilično lako, nekada i jednim udarcem, obara svoje protivnike, status mu se znatno popravlja, ali kod zelenaša, od kojih i dalje pozajmljuje, je konstantno u minusu. Kada mu nervoza i pritisak, koji poverioci pojačavaju, dostignu vrhunac, ulazi u sukob i sa samim Čejnijem. Ipak, bokser je toliko moralno izgrađen i lojalan saradnji, da će se pojaviti u odsudnom trenutku i finalnom borbom, koju dobija u depresivnoj atmosferi skladišta ostriga (gde sjajna fotografija Filipa Latropa, kao da ima moć da vam puni nosnice mirisom ribe dok slika usijanje teškog duela), Spida potpuno oslobodi dugova.
Iako je već u sledećem filmu malo stvari ubrzao, birajući atraktivnija sredstva i načine obračuna među protagonistima (VOZAČ, RATNICI PODZEMLJA), GVOZDENA PESNICA izvesnu generalnu sporost duguje i Hilovoj želji da realno dočara ekonomski trenutak zajednice i mukotrpno dovijanje za egzistenciju, neizvesnost, lutanje, koji kao tamna senka stoje nad ključnim likovima. U tom smislu osim dekintiranih Čejnija i Spida, indikativna je sudbina mlade žene Lusi Simpson, koju ulični borac upoznaje u restoranu kako čezne za kafom, a koja jedva preživljava, počesto nemajući za namirnice i kiriju. Igra je Džil Ajrlend, redovna Bronsonova partnerka i supruga.
U galeriji epizodista odličan posao obavljaju Stroter Martin kao Po, Majkl Megvajer u liku ribarskog tajkuna Čika, ali i lepuškasti i simpatični koliko i preteći ćelavko Robert Tesijer, koji je prvi ozbiljan Bronsonov izazivač u serijalu borbi. Uz pomenuto vizuelno majstorstvo Filipa Latropa, vredi naglasiti da je kompozitor bio Beri DeVorzon a montažerski posao obavio Rodžer Spotisvud, kasnije odličan reditelj.
“Morava film” kao jugoslovenski distributer je odabrala naziv koji više asocira na Brusa Lija u talasu filmova koji su tada putovali svetom i širili slavu majstora kung-fua, ali to na stranu, jako je bilo bitno da se od starta prati karijera jednog tako talentovanog, inventivnog i filmofilski potkovanog stvaraoca kao što je Volter Hil.
GVOZDENA PESNICA je bila jako uspešna u bioskopima i donela 26,5 miliona dolara na deset puta manja sredstva uložena u produkciju.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
